Terens Vok je prekinuo vezu ali je ipak na spuštenoj slušalici zadržao svoju savršeno negovanu ruku. Znao je da bi vest koju je upravo primio veoma obradovala Ester DerMardohej, ali nije bio raspoložen da joj se odmah javi. Mrzeo je Ester koliko sve druge ljude zajedno koji su se ikada isprečili na putu njegovog uspeha. Pre četrnaest godina, kada se zaposlio u ovoj firmi, bilo je takvih zaista mnogo. Sada mu je za mržnju ostala još samo Ester.
– Zar ta matora baba nikada neće otići u penziju? – promrmljao je sebi u nedra dok je ustajao od radnog stola i išao prema prozoru.
Njegova kancelarija je bila na 42. spratu, a to je značilo da nedostaje samo još jedan sprat pa da bude onoliko visoko koliko je želeo.
Vrata njegove kancelarije otvarala su se veoma tiho, i još tiše je ušla njegova sekretarica Ivona. Njeni prigušeni koraci, jer je imala naviku da hoda na vrhovima prstiju da ga ne bi uznemiravala, mada to od nje niko nije tražio, zaustavili su se kod njegovog velikog radnog stola, i čulo se samo lagano šuškanje hartije.
– Ovaj grad nije napravljen za ljude – Terens je gledao u vrhove visokih crnih zgrada koji su ga okruživali. – Smog, prljavština, sivilo, gužva… Ovo je loš eksperiment nekog ludaka.
– To čujem svaki put kada pogledate kroz prozor – odgovorila je Ivon učtivo. – Zašto niste prihvatili da vodite kompaniju negde na kontinentu?
Terens se polako okrenuo, a zatim dugim pogledom obuhvatio lice svoje sekretarice. Njegove oči su bile sivo-plave, nekad olujne, nekad ledene, ali su uvek bile podjednako opasne.
– U gradovima na kontinentu su samo naše poslovnice. Ova zgrada je samo srce kompanije i ja ću stati na njeno čelo.
– Ne sumnjam – Ivon se već davno navikla na skoro ambiciju svog šefa ali joj je još uvek išla na živce.
