Karson Vilard je žurnim koracima prolazio kroz prostran hodnik grabeći prema biblioteci. Dva puta je pokucao na vrata, a zatim je zastao, oslušnuo je zvuke sa druge strane, i, tek kada je začuo Džefov glas, širom otvorio vrata i ušao unutra. Pozdravio je Džefa Klarka, svog direktora, i na njegov znak glavom, seo u jednu od kožnih fotelja koja se nalazila naspram stola za kojim je on sedeo.
Po prvi put se nalazio u njegovog kući i njegovoj privatnoj biblioteci i bio je iznenađen koliko je bila prostrana. Pomislio je kako ta prostorija oslikava Džefov karakter. Odisala je prefmjenim ukusom, kvalitetom i otmenošću kakvu je i sam Džef nosio u sebi.
Dok je čekao da Džef odloži papire koje je čitao i da mu se obrati, krajičkom oka je proučavao svaki detalj oko sebe. Zidovi su bili, od poda do plafona, prekriveni policama na kojima su se nalazile knjige u crvenim i crnim kožnim povezima.
Između knjiga, na podu i u uglovima su se nalazili suveniri, sitni detalji koji su oživljavali čitav prostor i davali mu posebnu priču, Džefovu životnu, i otkrivali gde je sve putovao i šta je voleo.
Vazduh je mirisao na mešavinu papira, drveta i kože. Golicao mu je nozdrve i rasplamsavao već probuđenu maštu o životu Džefa Klarka iz vremena kada je bio mlad i kada je život tek bio pred njim.
Mogao je samo da zamisli sa koliko strasti je Džef dočekivao svaki novi dan, svaki nov trenutak svog života i sa koliko hrabrosti se borio sa svim što ga je snalazilo.
Veoma je cenio i poštovao svog direktora, a to da je on imao veoma sadržajan život, kakav bi i on sam voleo da ima, moglo se videti baš u toj prostoriji prepunoj uspomena.
Džef je sedeo za ogromnim, radnim stolom i baš u momentu kada je Karson podigao pogled prema njemu, skinuo je naočare sa lica i odložio ih u stranu. Pogledao je prema svom mladom zameniku i osmehnuo se.
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.