Majku su mi ubili, otac me se odrekao kad sam iz rata otišao na OI: Posle 9 godina okrenuo je moj broj, rekao mi je ovo i izdahnuo

Aleksandar Đurić danas je poznati nogometni trener, nedavno je odlično surađivao s klubovima iz Vijetnama, a vrlo je posvećen promicanju sporta među mladima, ističući važnost tjelesne aktivnosti.

Odrastanje u Lipcu: Beg od realnosti

Aleksandar je odrastao u malom mestu Lipac, iznad Doboja, u skromnoj kući na brdu. U tom mestu, kajakaški klub bio je smešten ispod mosta koji je spajao železničku stanicu. Iako je od malih nogu gledao kajakaše, nije razmišljao o sportu, a još manje o veslanju. Ipak, zbog medicinskog problema poznatog kao “kokošije grudi”, morao je da se posveti sportu. Tako je započeo svoju sportsku karijeru, iako nije bio vešt u plivanju.

Sport je za njega bio beg od stvarnosti. Odrastao je u teškim uslovima, jer mu je otac bio alkoholičar koji je uništio porodični život. „Znao sam da nemam ništa, ali sam se pomirio s tim. Koliko se trudim na treningu, toliko ću da postignem“, priseća se Aleksandar. Njegovo ogromno ulaganje u treninge, koje je često uključivalo trčanje i naporne vežbe u prirodi, omogućilo mu je da postane vrhunski sportista.

Rat i prekretnica u životu

Kada je izbio rat, sport je postao jedina svetla tačka u njegovom životu. Đurić je mogao da bira između različitih vojnih uloga, ali je bio poslat u Vukovar, grad prepun užasa. Rat mu je oduzeo mnoge članove porodice, uključujući majku koja je poginula u granatiranju. „Bila je dalja od mesta udara, ali je ipak poginula“, priča Aleksandar o tragediji koja je zadesila njegovu porodicu. Bez obzira na to, Đurić je sa sopstvenim iskustvom odrastao, shvatajući duboko značenje života i smrti.

„Nikada nisam imao strah od smrti. Možda sam bio premlad za to, ali nisam se bojao da stanem pred svoje sudbine“, kaže on, podsećajući nas na činjenicu da je, iako mlad, prošao kroz teške životne trenutke koji su ga formirali. Neke godine kasnije, vratio se u Doboj, ali ne kući, već u zatvor, što je bila još jedna prekretnica u njegovom životu. Tu, u mračnom trenutku, započeo je fudbalsku karijeru.

Fudbal: Neočekivana karijera

Nakon izlaska iz zatvora, Aleksandar je otišao u Pančevo, gde su ga ljubazni ljudi primili kao porodicu. Iako je bio izbeglica, sport mu je pomogao da se pronađe, a fudbal je postao nova strast. Početak njegove fudbalske karijere bio je u Mađarskoj, gde je počeo da igra kao levi bek. Prvo je pratio igrače kao što su Roberto Karlos i Paolo Maldini, usmeravajući svoj stil igre prema njima. Ovaj prelazak iz kanuinga u fudbal bio je, kako je rekao, “neverovatan”, jer nikada ranije nije pomišljao da bi mogao da igra fudbal.

Iako nije imao mnogo sredstava, bio je uporan i težio da se popne na fudbalski vrh. Ova neverovatna tranzicija dovela je Đurića prvo do Australije, a zatim do Singapura, gde je postao fudbalska legenda, dajući više od 400 golova.

Olimpijske igre: Prekretnica u životu

Jedan od najznačajnijih trenutaka u njegovom životu bio je poziv za Olimpijske igre 1992. godine u Barseloni. Tada je učestvovao kao deo delegacije Bosne i Hercegovine, ali je to bio veoma težak trenutak jer su njegov otac i brat bili u vojsci Republike Srpske i borili se protiv te iste zastave pod kojom je nastupao. Đurić je otišao u Barselonu pod velikim emocionalnim i psihološkim stresom jer nije znao kako će ga primiti porodica i prijatelji.

„Platio sam veliku cenu za to. Otac mi nikada nije oprostio. I dan danas nisam imao komunikaciju s njim“, rekao je Đurić. Iako je bio suočen s velikim izazovima, Đurić se takmičio u kajaku i zauzeo sedmo mesto u svojoj kvalifikacionoj grupi, što je bilo impresivno s obzirom na sve što je prošao.

Fudbalska karijera u Singapuru

Nakon Olimpijskih igara, Đurić je nastavio da se takmiči i postao najbolji fudbaler Singapura. Tu je stekao ogroman ugled, a njegova golgeterska veština bila je neosporna. Iz tog perioda se pamti njegov učinak kao napadača, koji je na terenu doslovno dominirao. Osvojio je mnoge nagrade i nastupao za reprezentaciju Singapura tokom svoje karijere.

Porodični život i poslednje godine

Danas, nakon povlačenja iz profesionalnog sporta, Aleksandar Đurić je posvećen svojoj porodici. Ima dvoje biološke dece i usvojenog sina. Postao je voljeni otac koji sada živi u Maleziji, baveći se humanitarnim radom i aktivnostima koje pomažu deci. Usvojio je dečaka Emanuela iz Malezije, koji je poluindijac, i pružio mu ljubav i podršku kao i svojoj biološkoj deci.

Đurić ističe da je sport bio ključ koji mu je pomogao da preživi teške godine. „Sport me je oslobodio, dao mi je svrhu i pravo da postanem ono što jesam. Nikada nisam voleo da gubim, ni na treningu, ni na utakmicama“, zaključuje on, ponosno se sećajući svojih podviga i neprocenjivih životnih iskustava.

Zaključak

Život Aleksandra Đurića je priča o izdržljivosti, upornosti i borbenosti. Od siromaštva i teških porodičnih okolnosti, preko rata i teških emocionalnih trenutaka, pa do neverovatnog uspeha na sportskom polju, on je dokaz da se čak i iz najtežih uslova može izaći kao pobednik. Đurić je postao ne samo uspešan sportista, već i inspiracija za mnoge koji suočavaju sa životnim izazovima.