– Kad me tako nazoveš svojom lepom devojkom, Lidija. bar se bolje osećam, iako odavno nisam devojka, a i lepota mi se topi, ako sam je ikada uopšte i imala-* rekla je. -Dodaj mi tu krpu, pomoći ću ti malo, pa odoh da se isplivam.
– Ne znaš da li si Ikada uopšte imala lepotu?- Lidija je zavrtela svojom okruglastom glavom. Po crtama lica a I po omalenoj I sa svih strana obloj figuri bila Je nalik na drvenu rusku lutkicu, babušku, samo joj je još nedostajala marama oko glave.
– Kako da je nisi imala, mila moja. I još uvek je imaš… Sa trideset tri godine, ti si kao ruža u punom cvetu.Iako je bezmalo pola veka živela u južnoj Australiji i govorila engleski, I.idija Simonova i dalje se izražavala na svoj poetični, ruski način.-Sa četrdeset, Lidija, a ne sa trideset tri!* rekla je Medlin, čućnula pored jedne stolice i počela da je prska sredstvom za čišćenje i glanca krpom. – Odlično znaš koliko godina imam. i stalni si gost na mom rođendanu, a ipak me stalno i uporno podmladuješ!- Stara sam ja, mila moja, zaboravljam stvari – I.idija se i dalje pravila nevešta. – Sta mogu, kad ml ne izgledaš starija od trideset tri?- Vraga ne izgledam… Sirim se u bokovima I dobljam naslage na stomaku. Pogledaj!-požalila se Medlin. uspravljajući se. – Nikad to nisam imala, ni posle dva porođaja, a vidi sada! Počeo je da me drma klimaks, kažem ti.
