– Ćao, Lindzi.
Kako je moguće da je te dve bezazlene reći prvo obraduju, a onda ispune neverovatnim strahom, koji se širio čitavim njenim telom gušeći osećaj sreće, kad je ćula glas muškarca, koga se zakleta da će voleti i poštovati: Antoniosa Marakisa.Njenog muža.Stegnutih pesnica Lindzi Daglas je odvojila oči od kompjutera da bi pogledom čežnjivo preletela po posetiocu. Hladan izraz njegovih očiju učinio je da njegovo lice deluje strano. Lindzi je zbunjeno postavila prvo pitanje, koje joj je palo na pamet:
– Kako si ušao ovamo?-
Pitaš zbog portira? – Antoniosove oči boje viskija igrale su kao na ulju. – jednostavno sam mu rekao da sam tvoj muž.Lindzi je nervozno stisnula usne pokušavajući da se usredsredi.
– Nije trebalo da te pusti na univerzitet Nemaš šta ovde da tražiš, Antoniose.
– Misliš? – hladno se nasmejao. -1 dalje si moja žena.Lindzi je pokušala da ga pogleda u oči.
– Naš brak je prošlost.
– Toga sam svestan. Prošlo je već šest meseci otkad si me napustila bez upozorenja.Nije reagovala na njegov ton. Pokušala je da ostane pribrana, ali su se u njoj probudila sećanja, koja je uzalud pola godine potiskivala: kako ju je držao u naručju posle vođenja ljubavi, kako joj je nežno sklanjao kosu iza ušiju i ljubio je u čelo. Koliko su bili srećni i bezbrižni..Ne, sad ne srne na to da misli, pa se prisetila ona duga tri meseca samoće i očaja, koje je provela u kući u Grčkoj.
Antonios je radio kao lud i očekivao je od nje da bez reći prihvati njoj nepoznat i zastrašujući život Lindzi je namemo mislila na to koliko je bila utučena i nesrećna ne mogavši više da izdrži ni jedan jedini dan u Grčkoj.
– Još uvek ne znam zašto si ovde – ustala je da bi mu bila u visini očiju, ali on je bio viši od nje 20 centimetara. Pogled na njega raspalio je potisnutu požudu u njoj: kratka crna kosa, markantno lice, strasne, čulne usne. A tek njegovo savršeno telo u tamnom odelu…
