Na pustoj plaži

Neki čovek nas prati – tiho je rekao Fenton.
Arabelino srce je počelo brže da udara. Na kolenima pored zamka koji su Fenton i ona pravili od peska, pogledala je u njega i videla da dečak netremice gleda u nešto iza nje, dok je njegovo sitno lice iznenada postalo zaplašeno. Ispustila je lopaticu koju je držala u ruci i istog trenutka ustala, pokušavajući da ne deluje zabrinuto.

Verovatno neko šeta – rekla je pokušavajući da joj glas deluje opušteno. – Ne možemo očekivati da plaža baš uvek bude samo naša.
Sunce na zalasku postajalo je zlatno i rumeno, ali boje su već polako iščezavale i za koji minut biće sumrak.
Više nikog nije bilo na plaži osim njih. Ari je udahnula sa olakšanjem. – Ko god da je bio, otišao je. Možda je neko iz kampa ili jednog od obližnjih motela.
Fenton je odmahnuo glavom, još uvek gledajući prema mestu na kome je malopre stajao nepoznati muškarac.

Otišao je iza one napuštene kućice. Ari je pogledala okolo, pokušavajući da ubedi sebe da je u pitanju neki turista, koji uživa u zalasku sunca.
Nemoguće da su ih pratili tako daleko. Ona i Fenton su napustili Čarlston pre tri nedelje i prošli osam država da bi došli na ovo mesto. To je garancija da su i najuporniji pratioci odustali.
Oštar krik odjeknuo je pustom plažom. Neka noćna ptica koja je pošla u lov, verovatno, ubeđivala je Ari sebe, sa gnevom konstatujući da svoju nervozu prenosi na Fentona.
Iznenada joj je izgledao tako mali i bespomoćan, sa senkom straha u očima, straha koji ne ide uz njegove godine. Pripio se uz nju i osmeh je iščezao sa njegovog lica. Košmari i more koje su preživljavali bili su strašni za sve, ali su verovatno najsnažniji efekat imali kod Fentona. Petogodišnji dečak trebalo bi da je ispunjen životnom radošću, smehom, vedrinom, ali Fenton je poslednjih nekoliko nedelja postao povučen i tih, a njegovo lice je svakog dana postajalo sve bleđe i mrgodnije.
Osmehnula mu se i zagrlila ga. – ja sam za solju vruće čokolade – rekla je vedro. – A ti? Hoćemo li u kuću?
Klimnuo je glavom bezvoljno, stežući joj jače ruku. Njegovi vlažni prsti sa strahom su tražili njene. – Hajde da odemo do mora.
Nepoznati čovek se više nije pojavljivao. Posle nekoliko minuta Fenton je počeo da se opušta i Ari je uspela da odagna ružne misli. Bili su sigurni. Aranda nije mogao da ih pronađe ovako daleko. Nije bilo baš nikakvog razloga za zabrinutost.
„Imala je crnu kosu i plave oči i prvi put kad je ugledao, Grover je znao da je ona žena koja donosi nevolju. Bila je greh od koga nije bilo spasa. Muškarac nije mogao pobeći od nje.
Tajanstvena žena crne kose i plavili očiju…”
Džordž je popio gutljaj viskija. Njegov pogled odlutao je sa ekrana kompjutera prema plaži na koju se spuštao sumrak. Ogroman prozor njegove radne sobe koji je gledao na zapad, propuštao je poslednje zrake sunca, koji su prostoriju obojili purpurnocrveno. Talasi su se neumorno valjali okeanom, ali njegov pogled bio je usmeren prema pustoj plaži.
Bestraga, gde bi mogla biti?
Pogledao je na sat. Bilo je skoro devet, vreme kada su ona i dečak već uveliko bili kod kuće. Iznenada je postao nemiran iz razloga koji nije mogao da definiše. Gde li je bila ona, cmokosa, plavooka misteriozna žena?
Ako je uopšte bila plavooka, Džordž je razmišljao. Nikada nije bio dovoljno blizu nje da bi to otkrio. Bila je poput morske izmaglice, nestalno nedodirljiva. Pojavljivala se samo u rano jutro ili uveče, na napuštenoj plaži, sa dečakom za koga je pretpostavljao da joj je sin. Iznajmila je kuću pored njegove pre nedelju dana i iako se raspitivao u selu za nju, niko nije znao bilo šta o njoj da mu kaže.