Silija Templton dojahala je uz brdo i zaustavila se pored Džordžine, ali ni jedna od njih nije progovorila. I Silija je bila
plava, ali hladno, kraljevski plava kao sunce sa Severa, očiju bistrih, templtonovski modrih. Dve devojke bile su zapanjujuće različite: Džordžina sa očima boje meda oivičenim dugim, tamnim trepavicama, kose tamnocrvene, ukroćene u pletenicu koja je padala gotovo do struka, presijavajući se na suncu čas crveno, čas zlatasto, čas kao najsjajniji mahagonij.
Pored visoke i vitke Silije, Džordžina je izgledala sićušno. Bila je živahna, hitra i neukrotiva, kao ždrebica koju je jahala. Smeh se često javljao na njenom licu, kao odraz živog temperamenta, ali danas je njeno duševno stanje bilo pod potpunom kontrolom.
Od sada će morati da bude pouzdan oslonac, od pomoći kadgod je moguće i da ostane uvek mirna i pribrana. Ličila je sebi na trajno sklopljen ugovor.
Ovoga puta Silija je kljućala i Džordžina je to nepogrešivo osećala. Njih dve bile su prijateljice oduvek, uprkos različitom društvenom statusu.
— Zar nije odvratna? Malkolm mora da je lud! I to ime! Niko se ne zove Orijel!
— Malkolm je sigurno voli. Došao je kući veren sa njom — promrmljala je Džordžina podrobno ispitujući šume. Njene smeće oći ugledale su jednu ogradu koja se opasno nagnula. Mora da pošalje muškarce da to srede.
— Bal — oštro se oglasila Silija. — Jesi li čula šta sam ti rekla, Dina?
— Jesam — odgovorila je Džordžina mirnim glasom, ne okrećući se. — Rekla si „Bal“ Niko ne priča tako, osim u stripovima. To, verovatno, čak nije ni prava reč i, u svakom slučaju, ona je Malkolmov problem.
