Najveća nagrada
Momci su užurbano radili tog prohladnog oktobarskog dana. Velika reklama zadavala im je mnogo muke i utrošili su mnogo vremena daje podignu do poslednjeg sprata hotela, na kome je trebalo da bude učvršćena.
Ceo postupak pomno je pratio svojim olovnosivim pogledom Edvard Džekson. Kada je ogromna ptica postavljena na mesto na koje je on to zamislio, Edvardove usne su se razvukle u zadovoljan osmeh. Bio je veoma ponosan. Raširena krila ptice trebalo je da simbolizuju let u nebo i stvarno je proizveden taj utisak. Za samog Edvarda, bila je to definitivna tačka na prelepoj građevini u Nju Hejvenu, koja je bila deo njegovog dugogodišnjeg i napornog rada.
Kazino je mogao biti otvoren, a Ed-vardu je srce igralo od uzbuđenja zbog ovog novog dostignuća.
-Gotovo je, gospodine Džeksone -saopštio je poslovođa radnika koji su postavljah zaštitni znak.
-Hvala, Tekse – zadovoljno je ste-gao ruku dobroćudnom čoveku koji je s velikom pažnjom ispunjavao nje-
gove naloge. Jer, sve je bilo gotovo već odavno, ah je zaštitni znak bio neophodan, jer je simbolizovao samog Edvarda, kao vlasnika kazina. Večerašnja zabava za zaposlene biće poseban doživljaj, misho je zadovoljno, dok se ogromna ptica ponosno presijavala pod slabim zracima jesenjeg sunca.
Nije bio čovek koji je voleo da se pojavljuje na zabavama, međutim, večeras je to morao da učini, pošto će svi oni koji će ubuduće raditi za njega biti na okupu i logično je da očekuju da se vlasnik pojavi i održi im neki pozdravni govor.
Ušao je u velelepnu zgradu, da se još jednom uveri da h je sve u be-sprekomom redu, kako je zamislio. Naišao je na jednog od radnika obez-beđenja, kojih je angažovao mnogo, i koji su bih veoma pouzdani.
-Da li je posao obavljen? – s puno poštovanja obratio se Edvardu čovek koji je radio na obezbeđenju donjeg salona, ogromne prostorije u koju je moglo da stane skoro hiljadu ljudi.
