Kolin Vilson je stajao na dovratku dnevne sobe u stanu svoje devojke,
Džoane. Bio je zadovoljan što je Džoana to veče odlučila da izađu,
umesto da ostanu u stanu.
Zabavljali su se nešto više od tri meseca, a njemu se činilo da njihov odnos
polako zahlađuje. Početni zanos i strast nisu se pretvorili u nešto više, kako je
mislio da će se dogoditi.
Džoana je bila devojka sa dosta duha. Umela je da ga nasmeje i oraspoloži za
veoma kratko vreme. Proteklih mesec dana prijalo mu je da odlazi, nakon
posla, kod nje u stan, jer ga je opuštala i pomagala mu da zaboravi na svoje
obaveze.
Međutim, kako su se ti osećaji iznenada pojavili tako su počeli i da nestaju.
Više nije imao potrebu da je pozove telefonom da bi joj čuo glas niti da dođe
kod nje. Shvatio je da su se njihova osećanja, koja su imali jedno za drugo,
ugasila.
Pogledao je u Džoanine crne, sjajne oči i pomislio kako nije sasvim u pravu.
Njegova osećanja su polako nestajala što nije mogao da tvrdi i za njena.
Prestao je da razmišlja o tome i usredsredio se na njene usne sa kojih su tekle reči, koje je on tek napola slušao.
Djeca ljubavi
