– Zašto često gledaš u tu spravu? – radoznalo upita Rikardo. – Nemoj mi reći da se neka u poslednjem momentu uhvatila u tvoju mrežu.
– A ti bi to hteo da znaš? – promrmljao je Kruz. – Reč je o poslu.
– Svejedno. Jednoga dana žena iz tvojih snova staće ti na put
Kruz odmahnu rukom.
– Za razliku od tebe, ja je ne tražim.
Kruz je bacio loptu visoko, pa ju je prebacio preko igrališta.
U stvari, postojala je žena koja mu je u poslednje vreme okupirala misli. Mada je nije video već osam godina, nadao se da će tako i ostati.
Pored ostalog, nije želeo da ga takva razmišljanja uznemiravaju. To podsećanje pričinjavalo mu je bol. Zato se trudio da ga izbegava, pa je mnogo radio i tako se obogatio.
Kruz se ponašao kao neobrazovani usamljenik, a smelim berzanskim spekulacijama stekao je zadivljujući imetak. A igranje poloa savršeno ga je pripremilo za to da u poslovnom svetu mnogo postigne. Njegov instinkt ubice u kombinaciji s radnom etikom i pronicljivošću, bili su najbolji način za postizanje uspeha i na sportskom terenu i u biznisu. Sve što mu je u ovom momentu trebalo bila je vest njegove advokatice, kojom će ga, nadao se, obavestiti da je postao novi vlasnik firme Oušn Hevn, renomirane ergele iz Ist Hemptona.
Uzdržao se da ne pogleda mobilni telefon, pa je zavmuo znojavu majicu i njome obrisao lice. Utrčao je zatim u deo igrališta za servis.
– Sve sami mišići – čuo je poznati ženski glas odgore.
Da, ona je tamo: Lorin Bernsajd, advokat iz Bostona. Svako bi prvo uočio njene izazovne bokove, a izraz Lorininog lica odavao je samopouzdanje u sopstvenu stručnost
– Uvek sam verovala da ispod strogih odela krijete izazovno telo, senjor Rodrigez. A sad znam da je tako.
– Lorin! – Kruz je spustio majicu, a njen požudni pogled zaustavio se na njegovom licu.
Pre otprilike godinu dana zamalo su završili u krevetu, ali je ustuknuo u poslednjoj sekundi. Ni sam još uvek nije znao zašto.
– Kako je reč o kućnoj poseti, prevalili ste dug put. SMS poruka bila bi dovoljna.