Spolja gledano, sve je delovalo kako se samo poželeti može. Ali, Džordan se iznutra raspadala. Bila je iznurena od borbe bez trenutka predaha, od strahova da će izneveriti sebe i druge, od bolne činjenice daje posao jedini sadržaj u njenom životu. Ponekad se pitala kako uopšte pronalazi snage da ustaje iz kreveta i upušta se u novi dan, ispunjen bezbrojnim obavezama i baš nikakvim zadovoljstvima. Preterano se trošila, a ni sa čim se nije akumulirala. Sve joj je bilo potrebno! Sve! Ljubav, pažnja, poštovanje, prijateljstvo, spokojstvo, sigurnost, zdrav partnerski odnos i seks, do đavola! Bio joj je potreban seks!
Prošla je čitava godina dana od kada je, poslednji put, vodila ljubav sa nekim muškarcem. Ali, taj događaj, ionako, nije bio vredan pamćenja. Pomislila je kako je patetična i oporo se nasmejala.
– Da, Melani… Jasno mije zbog čega imaš uverenje da u ovoj štampariji sve besprekorno funkcioniše. Jer, to je zaista tako! – sada se, već, živahno nasmejala.
– Tvoj otac bi bio ponosan na tebe – poverila joj je Melani.
Džordan se snažno namrštila. Jer, zavet koji joj je otac ostavio, pretio je da je sasvim uništi. Kada ju je na samrti obavezao da ne dozvoli propast štamparije, nasleđe njegovog oca, nije bio svestan da joj je stavio omču oko vrata, koja ju je sve više gušila.
– Da… – sloţila se turobno. – Bio bi ponosan na mene…
– Ti vodiš ovaj posao muškom rukom! – Melani je nastavila da je hvali.
– Možda, ipak… Ja nisam muškarac, zar ne? – izvila je usne u gorko cinični osmeh. – Tu biološku činjenicu mi otac nikada nije oprostio…
– Zar nije vreme da prestaneš da ţališ zbog onoga što se dešavalo u prošlosti? – Melani je oprezno predložila.
Pa, Džordan se samoironično nasmejala, Melani je ponekad umela da izgovori pravu stvar. – Verovatno si u pravu… – morala
je da joj prizna.
– Kada bi imala čemu da se okreneš u budućnosti, manje bi bila posvećena prošlosti!
Pogodak, ponovo! Pravo u metu!
