Neraskidiva veza

– Izgleda da le ne voli.
– Nekada me je volela.
– I ja sam te nekad volela, ali vremena se mcnjaju.
– Želiš li opet da pričamo staru priču? -snizio je glas.
-Ne.
– Onda mi daj ključeve.
– Šta će ti?
– Idem u stan da potražim devojčicu.
Oboje su ućutali gledajući se pravo u oči.
Znala je da Roman neće otići dok ne završi posao, zato je iz džepa izvukla ključeve spustivši ih na šank.
Roman ih je uzeo i krenuo na sprat. Kad je otvorio vrata prve sobe, nesvesno je uzdahnuo. Ovde sam proveo najsrećnije trenutke u životu, pomislio je. Ali od Mojre nije bilo ni traga. Ipak, bio je uveren da se devojčica krije kod Ketrin.
– Pronaći ću je, Ketrin! Zašto mi ne olakšaš? Samo želim da se uverim da joj je dobro. Može ostati kod tebe dok Džo ne proveri odnose u njenoj porodici.
Ketrin mu nije poverovala.
– 0 čemu pričaš?
– Dobro. Radi kako želiš! Ponovo ću doći.
– Baš se radujem – izveštačeno mu se osmchnula. – Znači li to da ne želiš čorbu?
Roman je shvatio da Ketrin pokušava da ga se što pre reši, ali nije hteo da joj to olakša.
– Naravno da želim, donesi mi je.
Dugo je potrajalo dok nije donela
poslužavnik.
– Zašto si se toliko zadržala? Jesi li pecala ribu?
Ne obraćajući pažnju na njegov sarkastični ton, pogledala je prema ulaznim vratima, pa je veselo uzviknula:
– Evo Patrika! – pošla je u susret svom prijatelju. – Doneću ti pivo – potapšala je pridošlicu po ramenu.
Braća su ćutke sedela za stolom. Ketrin je donela pivo, pa je otišla da posluži druge goste.
– Dobro izgledaš – rekao je Roman Patriku.
– Tako je to kad si zaljubljen. Krajnje je vreme da i ti ponovo pokušaš – glavom je pokazao na Ketrin. – Šta kažeš?
– Nemoguća misija – odgovorio je Roman.
– Kako su naši roditelji?
– Nedostaješ im.
– Kao što su im nedostajali Rajan, Šon i Majki?
– Upravo tako. U protekle dve decenije zaista su mnogo propatili. Šta misliš, zašto su se mama i tata često svađali?
– Pojma nemam, nikada o tome nisam razmišljao. Jesi li pitao našu braću osećaju li i oni sažaljenje prema roditeljima?
– Nisam, ali mi se čini da su razumni -odgovorio je Roman. – Mama zna da su bili na tvom venčanju. I ona je želela da dođe, ali joj tata nije dozvolio. Poseti ih. Prvi susret sigurno neće biti prijatan, ali posle će biti lakše. Reci to i našoj braći.
– Nemoj da počinjemo, kaži mi šta tražiš ovde?
– Došao sam službeno.
Roman je ispričao bratu da Ketrin skriva maloletnicu, koja je pobegla od kuće, a potom ga je upitao:
– Jesi li je video?
– Koliko znam, Ketrin sama poslužuje goste.
– I da nešto znaš, sigurno mi to ne bi rekao, zar ne?
Ponovo su zaćutali. Roman je poželeo da ode, bolelo ga je to što se toliko udaljio od Patrika.
– Uostalom – progovorio je Patrik – otkud ti ideja da saslušavaš Ketrin? Među vama je toliko toga bilo. Sledeći put pošalji nekoga drugog.
– Ovo je moj posao. Želeo sam da se uve-rim da je devojčica dobro. Nesrcćna okolnost je to što se Ketrin umešala.
– Možda devojčicini roditelji nisu bolji od naših – gorko se osmehnuo Patrik. – Nisi pomislio da je tom detetu bolje s Ketrin?
Roman je uzdahnuo.
– Ne mogu o tome da sudim jer ne znam sve Činjenice. Mislim da je bolje da pođem. Ipak te molim da mi javiš ako vidiš Mojru. Pokušaj da ubediš Ketrin da je za devojčicu najbolje da razgovara sa mnom. Ako naša braća žele da sretnu roditelje, javi mi i to.
– Ne verujem da će oni skoro doći pred vrata kuće naših roditelja. I još nešto: ostavi Ketrin na miru. Zar nije dovoljno ono što si joj učinio?
– Da sam znao za pobačaj, bio bih uz nju te noći. Nisi me obavestio – branio se Roman.
– Bio si grub kad ti je rekla da je trudna, i zato više nije želela da te vidi. I nije zaslužila da sumnjaš u nju. Ili joj se izvini ili odlazi zauvek i ostavi je na miru! – Žao mije, to nije moguće sve dok je Mojra ovde.
– TaČno, propisi – Patrik se razbesneo. -Ako je napisano crno na belo, znaš šta treba činiti. Ukoliko je reč o nečemu drugom, o našim roditeljima, Ketrin ili o bebi, tu si nemoćan.
Roman je gledao za bratom, koji je besno ustao i otišao. Želeo je da pomiri roditelje
i Patrika, ali je znao da će to biti gotovo neizvodljivo. Teškim korakom je izašao na ulicu.
Ketrin jc odahnula. Konačno je otišao! Ušla je u kuhinju i počela da posprema posuđe dižući pritom nepodnošljivu buku. Kad je sve sklonila, pogledala je u Retino zabrinuto lice.
– I? Je li te to smirilo? Roman te je iznervirao?
– Da, ali samo zato što je tako arogantan. Ušetao je i optužio me da krijem devojčicu.
– U pravu je.
– Da, ali on to ne zna i nema razloga da me sumnjiči. On je taj koji ne zaslužuje poverenje.
– Draga Ketrin, Džo Salon je ovde video Mojru, a verovatno ju je video i Roman. Već je bio u vratima kad je mala pobegla u kuhinju.
– Želiš da kažeš da je trebalo da priznam da je devojčica ovde i da mu je predam? Još uvek ne znam zašto je pobegla od kuće, ali osećam da se plaši povratka. Gde se Mojra sakrila?
– Poslala sam je svojoj kući. Lesli će biti s njom dok joj ne javim da se može vratiti. Da je pozovem?
Ketrin je klimnula glavom.
– Neka je Lesli doprati. Ako se uplašila Romana, možda će opet pokušati da po-begne. Moram saznati zašto je napustila roditelje. Roman će verovatno ponovo doći i moram se za to pripremiti. Kako daje zaštitim ako ne znam istinu?
– Misliš li da će ti se Mojra poveriti?
– Sumnjam.
– Ali moraš nešto preduzeti ukoliko želiš da izbegneš Romanovo svakodnevno navra-ćanje. On neće odustati, ma koliko mu sve ovo bilo neprijatno.
– Znam. Pozovi Mojru – rekla je Ketrin.
Pre nego što se Mojra pojavila, Ketrin se pobrinula za goste. Uverivši se da je sve u redu, za šankom je ugledala Patrikovu ženu Alisu.
– Sigurno te je poslao muž da proveriš koliko me je Roman izludeo?
– Patrik je spomenuo da ga je ovde sreo. Mislim da bi trebalo da veruješ Romanu, jer on sigurno zna staje u ovakvoj situaciji ispravno.
– To je tačno kad je reč o zakonima i propisima, ali kad su ljudi u pitanju, pojma nema. Pobačaj sam nekako preživela, ali neću dopustiti da mi oduzme Mojru, bar dok ne saznam šta je najbolje za nju. Veoma je osećajna i pre nego što je pošaljem kući hoću da znam šta joj se tamo dogodilo.
– Najbolje bi bilo da je ubediš da porazgovara s Romanom.
– Pokušaću – rekla je Ketrin -ali je neću primorati na to.
– To nije dovoljno. Tek joj je trinaest godina i previše je mlada da hi sama odlučivala o nečemu što se može odraziti na čitav njen život.
Ketrin je znala da je Alisa u pravu, pa je posle njenog odlaska odmah potražila Mojru u nameri da ozbiljno popričaju.
– Hoće li se onaj čovek vratiti? – zabrinuto je upitala Mojra.
– Sumnjam, ali s njim nikad ne znaš na čemu si. Dušo, moraš mi reći zašto si otišla od kuće. Drugačije ti ne mogu pomoći.
– Zao mi je, ne mogu da ti kažem. To bi sve pokvarilo.
– Šta bi pokvarilo? Šta su ti učinili roditelji?
– Nije reč o tome šta su mi učinili, nego šta će mi učiniti.
– Ne razumom.
– Hteli su da me pošalju od kuće – zajecala je Mojra – a ja sam im to olakšala.
Pre nego što je Ketrin uspela da otvori usta, Mojra je istrčala u noć. Ketrin je potrčala za njom, ali je nije pronašla, pa je dovukla do vrata stolicu i širom ih otvorila tako da je svetlost obasjavala ulicu. Želela je da pokaže Mojri da je tu dom, u koji uvek može da se vrati.
***
Roman se vratio u kancelariju
gdc ga je, zavaljen u stolici, čekao Džo Saton.
– Kako je devojčica?
– Nisam je video.
– Šta je s tobom? – iznenadio se Džo. – Ne liči mi na tebe da se predaješ.
– Nisam se predao, samo sam u ćorsokaku.
– Kako to?
– Ketrin nije htela da prizna da je devojčica kod nje. Ne želi da mi je prepusti dok ne bude sigurna u to šta se dogada u njenoj kući i zašto je pobegla. Jesi li ti nešto saznao?
– Raspitao sam se u komšilu-ku i u školi. Devojčica potiče iz uzorne porodice. Majka je pro-fesorka hernije, a otac poznati
fizičar. Kažu da je devojčica genije, “preskočila” je nekoliko razreda.
– Verovatno je zato tako vesta u skrivanju, a i Ketrin joj pomaže.
– Zašto si toliko nervozan kad spomeneš Ketrin? Odavno sam to primetio.
– Ah, to je stara priča.
– Nisi mi rekao da si bio u vezi s njom.
– Šta bi to promenilo? To je prošlost. Hoćemo li otići po Mojru?
– Razmišljao sam o tome -rekao je Džo. – Trebalo bi da pozovem njene roditelje i da im kažem da smo je pronašli.
Roman je osetio da se Džo predomišlja. – Ali to nećeš učiniti?
– Neću. Pametna deca ne beže od kuće bez ikakvog razloga. Želim da saznam šta se krije iza svega. Svima nam je stalo do toga da je dete na sigurnom. Ko nam garantuje, ako je vratimo kući, da opet neće pobeći? Ti treba da se približiš maloj i zato svakodnevno posećuj Ketrin.
– Kad se sve ovo završi, duguješ mi ručak – nasmejao se Roman.
– Riblju čorbu kod Ketrin? -namignuo je Džo.
– Ma hajde, Džo, između Ketrin i mene odavno ničeg nema.
Narednih dana Roman je redovno dolazio pre podne, po podne i uveće dovodeći Ketrin do ludila. Nikada nije bila sigurna u to kada će on iskrsnuti. Trenutno je sedeo za Šankom.
– Možda želiš da se useliš kod mene? Koliko vremena provodiš ovde, pomišljam na to da ti obraćunam kiriju, jer svaki put naručiš čašu vode i salima sediš za Šankom zauzimajući mesto boljoj mušteriji.
– Lako možeš da me se rešiš ako me pustiš da popričam s Mojrom.
– Uzalud se trudiš.
Mojra je preko dana bila s Retinom kćerkom Lesli, zajedno su čuvale decu u komšiluku.
– Ketrin, razmisli o tome da je devojčici samo trinaest godina i da njena porodica još uvek ne zna šta je s njom.
– Kakva je to porodica od koje je morala da pobegne?
– Deca su često impulsivna, ponekad učine nešto zbog čega se posle kaju celog života.
– Mojra nije takva, ona je veoma pametna. Tebe i Džoa već nedelju dana vuče za nos.
– Neko joj u tome pomaže, zar ne? Moraš mi dozvoliti…
– Pošto mi je poznata tvoja veština komunikacije, mislim da će joj biti mnogo bolje ako te ne sretne.
– Žao mi je – izgovorio je mir no. – Ne bih je povredio, kao što ni tebe nisam želeo. Samo sam pokušavao da te zaštitim…
– Tako što si okrenuo leda detetu i ženi koju si, navodno, voleo? Želeo si da nas zaštitiš? – drhtavim glasom izgovorila je Ketrin okrenuvši glavu da sakrije suze.
U tom trenutku osetila je njegove tople dlanove na ramenima.
– Ketrin, užasno mi je žao…
Okrenula se pogledavši ga u oči.
– Zaista mi je žao – ponovio je brišući joj suze. Nikada nije podnosio da je vidi uplakanu. -To što sam učinio bilo je glupo i bezdušno, ali u lom trenutku mislio sam daje ispravno. Ni na kraj pameti nije mi bilo da će se onako završiti. To nisam želeo. Znam da bi bila najbolja majka na svetu.
Ketrin je poželela da mu veru-je, ali sve ju je to još uvek silno bolelo. Odgurnula je njegovu ruku.
– Ne želim da pričam o tome! Ako ti imalo značim, ostavi me na miru!
– Ne mogu.
– Zbog Mojre? – upitala je.
– Ne samo zbog nje. Ne želim da se medu nama ovako završi. U stvari, trebalo je da ostanemo zajedno.
Romanu je očigledno bilo teško iako je svojevremeno on okončao vezu tvrdeći da će njoj i bebi biti bolje bez njega. Gledala
ga je u oči tražeći čoveka koga je nekad toliko volela…
– Molim te, odlazi!
Podigao je ruku kao da je želeo da je pomazi, ali se u posled-njem trenutku predomislio.
– Laku noć, Ketrin!
Čim je Roman otišao, Ketrin je sela za šank podbočivši glavu obema rukama. Kako će izdržati njegove svakodnevne posete i podsećanje na prošlost?
Mojra je sela pored Ketrin i pomazila ju je po kosi pogledavši je očima odrasle osobe.
– Mislila sam da si kod Lesli – uzdahnula je Ketrin.
– Bila sam. Izmučio te je? Pričaj mi o tom Romanu!
– On je advokat, zastupa decu.
– Ali on nije ovde samo zbog mene, zar ne? Zaljubljen u tebe, a ni ti nisi ravnodušna.
– Ne pričaj gluposti!
– Nisam ekspert za osećanja, ali tako mi se čini. Uvek pocrveniš kad ga spomeneš.
– Nervira me, jer misli da je najpametniji. Zar si zaboravila da tebe traži i da želi da te vrati kući?
Mojra je prebledela, a Ketrin se ujela za jezik.
– Zašto ne razgovaraš s njim, Mojra? Ispričaj mu sve, on će ti pomoći, pogotovo kad čuje da su roditelji hteli da te ostave. Roman i ja se ne slažemo, ali znam da je najbolji kad je reč o deci u nevolji. Niko ne štiti njihova prava bolje od njega.
– Dobro, razmisliću. Divna si, Ketrin. Primila si me i ne postavljaš pitanja… bar ne previše – Mojrine oči napunile su se suzama. – Sigurno misliš da sam isuviše mlada da bih brinula o sebi, ali tako je najbolje. Ako ti smetam, mogu da odem, ali kod tebe se osećam sigurno. Tebe, Lesli i Retu doživljavam kao članove porodice.
– Ah, zlato, nisi mi teret, samo želim da učinim ono što je najbolje za tebe. Tvoji roditelji sigurno su bolesni od brige. A ne ideš ni u Školu…
– Imam nekoliko knjiga u
Nastavak na strani 3 ►