rancu i ne trebaju mi nastavnici da bih učila. Da je gospodin Bejts siguran u to da sam ovde, verovatno bi odmah obavestio moje roditelje.
– Ne verujem.
Džo Saton i Roman sigurno znaju mnogo više, pomislila je Ketrin. Možda zato nisu insistirali na tome da je odmah vrate roditeljima. Sigurno postoji dobar razlog što dosad nisu pre-duzcli nikakve mere, a Ketrin to mora da sazna.
– Ako neprijatelja ne možeš da pobediš, onda mu se pridruži! Uskoro c’e Roman i Džo postati moji dobri prijatelji -nasmešila se Ketrin.
Zapravo je nameravala da prvo razgovara s Džoom, ali kad ga je pozvala, u policiji su joj rekli da je na terenu. Dobro, obratiću se Romanu, pomislila je. Otići ću pravo u njegovu kancelariju. Odlučila je da mu se ne najavi telefonom. Neka sudbina odluči o tome da li će ga sresti.
Raširila je odeću na krevetu i u tom trenutku Mojra je ušla u njenu sobu, pospano trljajući oči.
– Šta to radiš? – upitala je.
– Biram odeću. Plavi kostim je provokativan, a crveni ima dubok dekolte.
– Crveni, ali bez košulje – nasmejala se devojčica. -Zanemeće kad te ugleda!
Ketrin ju je prekorno pogledala.
– Ne želim da ga zavedem, već da se sprijateljim s njim.
– Zavođenje je bolje.
– Kako ti to znaš? Tek ti je trinaest godina.
– Žena sam, a i pametna sam.
– Koliko si pametna?
Devojčica je slegnula
ramenima.
– Kažu da je moj koeficijent inteligencije potukao sve rekorde, šta god to značilo.
– Treba da budeš ponosna -rekla je Ketrin mada je Mojri očigledno bilo svejedno. – Da li je tvoje bekstvo u nekakvoj vezi sa inteligencijom?
– Bolje da razgovaramo o kostimu. Obući ćeš crveni?
Napraviću li modernu frizuru. Ketrin se prepustila Mojrinim veštim rukama.
– Roman ne sluti Šta mu se sprema – rekla je Mojra posle desetak minuta, kritički je odmerivši.
Zaista, Ketrin je izazovno izgledala, uzana suknja do ko-lena otkrivala je njene lepo izva-jane noge. Mojra joj je izabrala sandale s visokim potpeticama.
***
Podigavši pogled, Roman je u vratima kancelarije ugledao Ketrin. Delovala je nesigurno, potpuno nesvesna činjenice da njena pojava ubrzava ritam njegovog srca. Pokušao je da ubedi sebe da ga pogled na njen crveni kostim i duge, vitke noge ne uzbuđuje. Očigledno nešto sprema, pomislio je.
– Šta te dovodi u neprijateljski tabor? – trudio se da zvuči opušteno mada je ruž na njenim punim usnama budio u njemu neodoljivu želju da je poljubi.
– Smatraš sebe neprijateljem?
– Svakako ne tvojim.
– A šta je s Mojrom?
– 0 tome smo već razgovarali. Voleo bih da joj budem prijatelj.
Ketrin je sela na stolicu, a kad je prekrstila noge, suknja joj se podigla, pa brzo obe noge spusti na pod.
Sleta, sinulo mu je kroz glavu.
– Možemo li ti verovati?
– Samo ako budem znao čega se plaši – primetio je da je Ketrin zabrinuta. – Znaš li u čemu je problem? U tebi.
– TaČno, ali ti to već znaš -odgovorila je.
– Ipak mi je drago što si priznala. Možda to znači da mi bar malo veruješ.
– Ne, Romane, ne verujem li, ne sasvim. Ali ti si trenutno naša jedina nada. Potreban si nam.
– Ketrin, zašto je pobcgla od kuće?
– Ne znam, o tome neće da priča. Znam samo to da se užasno plaši povratka kući. šta je Džo saznao?
– Morovi su uzorna, situirana
porodica, a ona je njihova najstarija kćerka. U školi je uvek bila najbolja i ima mnogo prijatelja.
– Ako je u njenoj kući sve tako ružičasto, zašto je niste vratili roditeljima? Već nedelju dana znate da je kod mene.
– Samo smo oprezni. Nelogično je da dete njenog uzrasta i inteligencije pobegne od kuće, mora da za to postoji dobar razlog. Pošto je Džo saznao sve što je mogao, jedino Mojra može da ispriča šta ju je oteralo. Hoćeš li je ubediti da razgovara sa mnom? Obećavam da je neću prisiljavati da se vrati kući. Možda sve troje možemo otići nekud na večeru…
– Dobro, razumela sam. Kada?
– Večeras, ako je moguće. Što pre, to bolje. Džo i ja ne možemo više da odugovlačimo, zato nagovori Mojru da se večeras sastane sa mnom.
– Učiniću sve što budem mogla.
– Doći ću po vas u Šest.
Ako mala ne pristane, pomislio je, neću imati ništa protiv da veće provedem s Ketrin. Možda je to prilika da se pomirimo.
– Hej, Ketrin! – doviknuo je kad je pošla prema vratima. -Nemoj se presvlačiti, dopada mi se taj kostim.
– Čini me privlačnom?
– Za to ti nije potreban kostim – oči su mu potamnele.
Nešto kasnije u kancelariju je ušao Džo Saton.
– Bio si kod Morovih?
– Jesam. To su fini ljudi, puni razumevanja. U njihovom ponašanju nisam primetio ništa čudno. Oni nemaju pojma zašto je Mojra pobegla i ludi su od brige. Ne vidim nikakvog razloga da devojčicu odmah ne vratimo kući.
Ipak, Mojra je uplašena. Da je to odglumila, Ketrin bi sigurno primetila.
– Daj mi vremena do sutra. Zamolio sam Ketrin da mi ugovori susret s Mojrom. – Trebalo bi je ubediti da se svojevoljno vrati – naglasio je Džo.
– Ne bih voleo da nas prinudi da je pod uključenom sirenom i rotacionim svetlima odvodimo kao prestupnika.
– Verovatno se plašiš da bi ti Ketrin zabranila posetu svom lokalu – nasmejao se Roman.
– Ujutro u sedam biću ispred Ketrininih vrata. Očekujem da će Mojra biti spremna za povratak kući.
-1 ja ću biti tamo – obećao je Roman. – Hvala ti, Džo. Znam koliko si se potrudio oko ovog deteta. Ako ti neko zbog toga bude pravio probleme, računaj na moju pomoć.
***
– Ići ćeš sama – tvrdoglavo je insistirala Mojra kad joj je Ketrin predložila večeru utroje.
– Čini mi se da planira prvo da sasluša mene, pa da onda provede veće s tobom.
– To bi se moglo reći za druge muškarce, ali ne za Romana. Obećala sam mu da ću te dovesti na večeru. Razmisli, Mojra! Odavno je mogao da te odvede da je hteo. A zašto to nije učinio? Zato što ti želi najbolje.
– Stalo mu je samo do toga da me vrati kući.
– To neće učinili ako mu daš dobar razlog.
– A ko odlučuje o tome? I šta su dobri razlozi?
– 0 tome odlučuje sud.
– Baš lepo! Neki sudija, koji ne poznaje ni mene ni moje roditelje, treba da odluči o mom životu. Kako se to može završiti?
– Roman i ja smo na tvojoj strani – naglasila je Ketrin. -Ako misliš da si donela dobru odluku, daj nam šansu da ti pomognemo.
Mojra je razmišljala. Potrajalo je to čitavu večnost, a onda je popustila.
– Dobro, poći ću s tobom, ali ako odlučite u moje ime nešto što mi ne odgovara, odmah ću otići.
– Dogovoreno!
Ketrin je potom javila Romanu da dođe po njih.
– U redu. Hoćemo li u piceriju?
– Romane, nadam se da me nećeš prevariti…
– Ne pada mi na pamet. Inače, Džo se danas se sreo s njenim roditeljima i, po njegovom mišljenju, nema razloga da se Mojra odmah ne vrati kući.
– Ali ona se plaši! Zar to nije dovoljan razlog?
– Nije dok nam ne kaže čega se plaši. Obećavam da ću joj pružiti šansu da sve objasni. Samo tako moći ću da zadržim Džoa još dva-tri dana iako mi je dao rok do sutra. Planirao je da ujutro dođe po Mojru.
Ketrin je uzdahnula.
– Zašto si mi to morao reći?
– Zato što ne želim nesporazume. Verujem ti i molim te da ne napraviš neku glupost… na primer, da nestaneš zajedno s njom.
– Kad saslušaš Mojru, moraš joj reći šta će se dogoditi – zah-tevala je. – Mora da bude spremna na to.
– Dobro, ali i ti meni moraš nešto obećati: moraš učiniti sve da bude tu kad Džo sutra dođe po nju. Mojra ne srne opet po-beći. To ne želimo ni ti ni ja, zar ne?
– Tačno.
– Onda, vidimo se u šest.
Romana je bolelo to što mu
Ketrin ne venije, ali sam je bio kriv. Koliko joj je puta priznao da je voli? Hiljadu puta! A kako joj je one noći, kad mu je puna ljubavi rekla da je trudna, to dokazao? Da li ju je zagrlio radujući se zajedno s njom? Ne! Ostavio ju je, jer ni po koju cenu nije želeo da postane otac…
Uzdahnuo je kad je telefon ponovo zazvonio.
– Ja sam, Romane – javila se njegova majka drhtavim glasom. – Možeš li odmah da dođeš?
– Tati je pozlilo?
– Ne. Ovde su tvoja braća…
Roman je zbunjeno treptao.
Svestan porodičnih obaveza, znao je da mora odložiti večeru s Ketrin i Mojrom, jer roditelje u takvom trenutku ne može ostaviti na cedilu.
– Dolazim za deset minuta.
Iz automobila se mobilnim telefonom javio Ketrin.
– Moraćemo da promenimo plan.
– Zašto? Mislila sam da je neophodno da taj razgovor obaviš večeras.
– Jeste – potvrdio je Roman. – Važno je, ali me je malopre pozvala majka. Kod kuće je haos. Možda ću sve uspeti da obavim u kratkom roku, pa ćemo ipak otići na večeru.
– A šta je s Džoom?
– Razgovaraću s njim. Neće doći po Mojru dok ne obavim razgovor s njom.
– Hvala ti – odahnula je Ketrin.
Romanovo srce divlje je udaralo u grudima kad mu je majka otvorila vrata. Prošao je za njom kroz hodnik i ušao u dnevnu sobu, gde su sedela Četvorica muškaraca. Bilo je očigledno da im je neprijatno, a majka je bila primetno nervozna. Otac nije bio tu, verovatno je pobegao.
Ugledavši Romana, Patrik mu se obratio:
– Izgleda da su te pozvali da vadiš vruć krompir iz vatre?
Roman je ignorisao tu provokaciju, pa je ohrabrujuće spustio ruku na majčino rame. Onda je pozdravio ostalu trojicu.
Ketlin Bejts bila je bleda, pa joj je Roman nežno predložio:
– Mama, možeš li nam ispeći kolać od lešnika?
Rajan i Majki su se pogledali.
– Upravo smo razgovarali o kolaču od lešnika – osmehnuo se Rajan. – Još uvek se sećamo da je naša majka u posebnim prilikama pekla taj kolač – zvučalo je kao da je žena o kojoj Rajan govori odavno umrla.
Gospoda Bejts je zastala u vratima, a bolan grć zaigrao joj je oko usana.
– Sećate se toga?
– Kad smo se posle mnogo godina Rajan i ja prvi put videli, otišao sam da kupim taj kolač -rekao je Majki.
Roman je pogledao majku. Oči su joj se napunile suzama, pa je rekao umesto nje:
– Majka ga još uvek peče za
Uskrs, Božić i rođendane. Sečaš li se ti, Šone, nečega?
– Sećam se dana kad sam shvatio da su nas roditelji napustili – odgovorio je besno.
Ketlin je oborila glavu dok su joj se suze kotrljale niz obraze.
– Tako mi je žao – prošapu-tala je. – Ne možete zamisliti koliko mi je žao…
Roman je ošinuo brata pogledom.
– Jesi li zato došao? Da je povrediš?
– Mislim da imamo pravo da budemo ogorčeni – rekao je Rajan mirno.
Ipak, Roman nije mogao dopustiti da vredaju majku. Pošto razgovor nije išao u željenom smeru, uhvatio je majku za ruku.
– Mama, molim te, napravi nam kolač!
Čim je gospođa Bejts otišla u kuhinju, Roman se okrenuo četvorici braće.
– Kako vam je palo na pamet da dođete bez najave? Očekivao sam da ćete me prethodno oba-vestiti i da ću moći da pripremim mamu za susret s vama. Slažem se da su bili neodgovorni prema vama i o tome treba popričati…
– Trebalo bi da ti to najbolje znaš – Patrik je ustao. – Svakodnevno se susrećeš s napuštenom decom, pa mi nije jasno kako možeš da braniš naše roditelje?
– U redu je – Rajan je pokušao da smiri tenzije.
– Ništa nije u redu! – uzviknuo je Patrik. – Idem, a vi radite šta hoćete!
Kad je Patrik otišao, u sobi je zavladala nepodnošljiva atmosfera. Roman je uzalud pokušavao da pronađe prave reci.
– Idem da vidim kako je mama – nervozno je rekao.
– Jesu li još tu? – upitala je Ketlin dok su joj suze iskrile u očima.
– Čekaju da se pozdrave s tobom.
– Šta da im kažem? Kako da objasnim ono što smo tvoj otac i ja učinili? A… kolać?
– Mama, idi u dnevnu sobu i oprosti se od njih. Dogovorićemo se da ponovo dođu neki drugi put, a u međuvremenu ćeš razgovarati s tatom i dogovorićete se kako da im sve to objasnite.
– Oni zaslužuju istinu…
– Onda ćeš im je reći, ali ne sada. Za danas je dosta.
Majka ga je nežno pomilovala po obrazu.
– Oduvek si sanjao srećne završetke, ali loje ponekad nemoguće. Nemam pravo da očekujem od njih da bilo šta osećaju prema meni. Oni su moji sinovi, isto kao i ti, ali okrenula sam im leda. Nije mi bilo lako, učinila sam to nevoljno, na nagovor tvog oca. Ne mogu da podnesem bol u njihovim očima i dužna sam im odgovore na sva pitanja. Njima je bilo mnogo teže nego meni – kao da je dobila neočekivanu snagu, Ketlin je odlučno krenula u dnevnu sobu.
Zatekla je samo Rajana. Stajao je pored prozora, pa se polako okrenuo.
– Svi su izašli, ali ja nisam hteo da odem pre nego što se pozdravimo.
– Ali vratićeš se opet?
– Da budem iskren, ne znam.
Ketlin je pružila ruke, ali ih je
odmah spustila.
– Preklinjem te, vrati se. Sigurno ti je važno da čuješ ono što ćemo ti reći. Dođi sutra ili sleđeće nedelje… kad budeš spreman. Reći ću ti ono što želiš da znaš. Vidim da ste postali divni momci uprkos svemu…
– Pokušaću, ali Majki i šon kažu da je ovo za njih završeno… Zauvek.
– Pokušaj da ih nagovoriš, nekada su te slušali.
– Pokušaću – obećao je. -Ako uspem, javiću ti.
– Hvala ti, Rajane. Hoću da znaš ovo: nije prošao ni jedan jedini dan a da nisam pomislila na vas…
Rajan je izašao ne osvrćući se.
Nastavak na strani 4 ►
