Zar ta mala, anonimna, nikakva… da joj preotme glavnu ulogu! A baš je sve lepo isplanirala, kao slučajni susret sa Luizinim zgodnim bratom posle snimanja. Znala je da je lepa. Niko nije mogao da joj odoli, koga god je uzela za metu. Neće moći ni on, samo da ovog puta lepo pripremi teren. Videla je da je on prilično tvrd orah, već je probala da mu priđe na nekim zabavama, ali on je uspešno uspevao da joj umakne. Ovog puta snimali su u njegovom stanu, na njegovoj terasi. Bilo je potrebno samo da udesi malo zakašnjenje…
Prokletstvo! Ovi već snimaju tu glupačicu. Gledala je iz prikrajka, grizući usne.
Toni je bio pravi profesionalac. Možda će iz te devojke uspeti da izvuče nešto što ona i nema. Šta god su zajedno radili, Luiza i Toni uspevali su da ispadne odlično. Nema sumnje da će i ovo biti uspeh. Pridružila se
devojkama, potiskujući zavist i ljutnju.
Maji se činilo da sanja. Svi su se sjatili oko nje da je pripreme, očešljaju, nameste. Toni je bio uz nju i davao joj savete. Snimak će biti pokriven muzikom i tekstom, mogli su da galame i dovikuju se bez bojazni. Bilo joj je
lakše zbog saveta koji su pljuštali.
– Dušo, ništa se ne boj – govorio je Toni, hvatajući uglove. – Samo zamisli da si jedna bezbrižna, praznoglava devojka, koja ima ceo dan na raspolaganju da se izležava pored bazena i mazucka razna mleka i druge gluposti. Zamisli
da ne moraš sve vreme da jurcaš sa jednog kraja grada na drugi, završavajući nemoguće zadatke, da razmišljaš čime ćeš da platiš račune i da li ćeš uveče da budeš dovoljno budna da možeš da učiš ili radiš diplomski. Razumeš? Opusti
se i zamisli na trenutak da si neko drugi, neka razmažena, bogata devojka bez i jedne brige. Jel’ tako lakše?
Barbara Cartland: Markiz dobiva
