Nestašni uvojci

Ostavši sama, Romina je ponovo osetila svu teskobu krivice,
sa kojom se nosila čitavog dana. Po hiljaditi put se zapitala da li
je, nešto, bilo šta, mogla da učini drugačije.
Smatrala je da je Mikaelu pružila dovoljno znakova, koji bi
mu stavili do znanja da, u njihovoj vezi, ne učestvuje punim
srcem. On ih je sve ignorisao i navodio je da bude veoma pažljiva
prema njemu. Zato je sve otišlo predaleko. Jer je Mikael žmurio,
jer se ona ustručavala da mu sasvim otvori oči.
Te večeri će morati da ga suoči sa istinom. Više nije mogla da
unosi u njihov odnos ni mrvicu svoje energije. Tešilaju je jedino
misao da je upravo iskrenost ono što duguje Mikaelu.
Obukla se, nevoljno, prema Angelikinim uputstvima. Bacila je
brz pogled na ogledalo i konstatovala da dobro izgleda. Bolje
nego što je to želela.
Ugledavši je, Angelika je mangupski zviznula. – Tek sada
žalim tog Mikaela… Ako se vezao za tebe, stvarno ćeš mu slomiti
srce. Odlično izgledaš!

-Hvala ti… – promrsila je Romina, prstima oblikujući
polusuvu, razbarušenu kosu. – Jedva čekam da sve bude gotovo i
da nikada ne zaboravim ovu lekciju. Ja ipak imam trideset godina.
Ne priliči mi da prihvatim nekoga, samo zato što mi se uporno
udvarao. Trebalo bi da sam mudrija.

-Smem li nešto da te pitam… – počela je Angelika, oklevajući.