A reč je o sledećem: šest meseci pre nego što je „Hestings” krenuo na dugi put, u Londonu je, u dnevnim novinama objavljen oglas u kome se pozivaju sve neudate Engleskinje da se prijave za put u Zapadnu Australiju gde će ih čekati budući životni partneri. Naime, u Australiji u to vreme bio je prisutan problem viška muškaraca a manjka žena. Putem lutrije, žene koje su se odlučile da krenu na ovaj put nade,
dobijale su brojeve kao i njihovi partneri u Australiji. Na putu, prilikom jedne havarije, na brodu „Hestings” umire jedna od žena. Njena smrt će izazvati niz problema a jedan od najvećih je što će jedan od mušakaraca ostati bez svoje drage.
***
Ali i on je sam. Udovac koji žali za svojom mladom ženom. Kako može ovako ožalošćen da ide među svatove?
Ašton okrete leđa železničkoj stanici i vrati se natrag. Na keju je bilo sasvim mirno. Samo u salunima bilo je još svetlosti i buke, svuda se pijančilo. Bio je to veliki, za mnoge značajan dan. Ašton je bio umoran i malaksao, ali se i dalje teturao nesigurno i bez cilja. U njegovoj glavi događaji poslednjeg dana smotali su se u klupče, u kome on konac
svojih misli nije mogao da nađe. Samo pojedini momenti, reči kao slike, bile su u njegovoj svesti. „Mnogo mi je žao, mister Ašton.”
Komandant ju je video, poznavao je. Bio je možda na njenom pogrebu, on zna gde ona leži. Možda je trebalo da ga zapita za ime. Ali čemu? Zar ona jednostavno nije bila gospođa Ašton? Ili je bila br. 413. On je i sam bio broj 413 i izgubio je svoju ženu.
