Nežna i nepokorna

Obukao je jedno od onih standardnih sivih odela i sterilno belu košulju, ali zato se potrudio da tu bezličnu menadžersku uniformu bar osveži modemom kravatom u škotskom karo – dezenu, što je izgledalo sasvim o’kej. Sve je bilo u najboljem redu, dok vozeći se prema „Suprimi” nije stigao do Trga Garibaldi.

I tu je njegov auto iznenada stao! Novi novcati, skupi „alfa romeo” sa metalik karoserijom tamno bakarne boje, luksuzan i blistav. Iz čista mira!

– Proklet bio! Krntija! – Leone je besno šutnuo donji deo karoserije, najpre jednom, pa drugom nogom. Nekada se bar znalo da čovek za svoje s mukom zarađene pare može da dobije kvalitet. A sada! Sedneš u nova kola koja su te koštala đavo i po, i ona se iz čista mira pokvare i stanu. Naravno, baš u situaciji kada moraš da stigneš na vreme…

Leone je otvorio poklopac i počeo da petlja oko motora, ali nije imao nikakvu ideju gde bi mogao da bude kvar. A da se podvuče pod vozilo i pogleda ga odozdo? Gospode! U novom odelu! Ruke su mu ionako već bile umazane. Šta da radi, do vraga? Naravno, morao je da sačeka da stignu ljudi iz servisa i odvuku auto. A onda je pozvao „Suprimu” i šeficu personala, Mariju Albini, zamolio da pomeri zakazani brifing za pola devet.

– Ali u pola devet počinje radno vreme! – ciknula je zlovoljna gospođa Albini, koja nije bila ni malo impresionirana time što je njoj, pedesetpetogodišnjakinji, za direktora postavljen čovek dvadeset godina mlađi od nje.
– Robna kuća se otvara, kupci počinju da dolaze, prodavci moraju da budu na svojim radnim mestima. Ne mogu u isto vreme da budu na odeljenjima i na vašem brifingu, gospodine Barači! Kako vi to zamišljate?
– Ne zamišljam nikako, gospođo Albini – procedio je Leone ljutito, iako

Marija nije bila ni najmanje kriva za njegov peh. – Jednostavno, objektivni razlozi koji ne zavise od mene sprečili su me da stignem na vreme. Auto mi se pokvario nasred Trga Garibaldi. Brifing će početi u pola devet! Ne moraju da se pojave obični prodavci, neka dođu samo šefovi odeljenja i ostali personal. U redu?

– U redu – procedila je Marija. Leone se pre toga samo dva puta sreo sa njom, ali bilo mu je potpuno jasno da ga ta žena spartanski strogog izgleda nimalo ne voli. Međutim, sada nije imao vremena da misli o njoj. Glavna briga mu je bila kako da obezbedi da pokvareni auto odvezu u servis, i da zatim pre pola devet stigne do robne kuće. Kad bi i po drugi put u toku ovog jutra zakasnio, to bi zaista bilo ravno katastrofi! Međutim, kako je vreme odmicalo sve više je imao utisak da je katastrofa neizbežna. Momci iz servisa su odšlepali njegov auto i to je bilo rešeno.

Međutim, nisu se ponudili da i vlasnika, to jest njega, odšlepaju tamo kuda se uputio. A u međuvremenu je počela da pada kiša. U Milanu, onog časa kad bi kiša počela, postajalo je apsolutno nemoguće uloviti slobodan taksi u centru grada. Dobrih četvrt sata Leone je stajao na ivici trotoara i mahao i levom i desnom rukom, ali svi taksisti bili su zauzeti i samo bi protutnjali pored njega.

A bilo je već osam i deset!

Ako u roku od pet minuta ne nađem prevoz, zakasniću pomislio je, preznojavajući se. Izgleda da je zaista poprimio izgled potpunog očajnika, jer samo trenutak kasnije jedan taksi se zaustavio, iako je vozač već imao putnika.

Na zadnjem sedištu sedela je crnokosa devojka.