Ozloglašeni ženskaroš

Iako Kristijana nije bila u stanju da sakrije svoje interesovanje i stalno se obraćala Frančesku i postavljala mu pitanja, Đulija se ipak nije osećala isključenom iz razgovora.
Mladić je bio pažljiv i podjednako se obraćao i jednoj i drugoj od njih, a iz njegovih gestova i pogleda bilo je praktično nemoguće zaključiti da li mu se neka od njih više dopada.
U međuvremenu, u kafiću je odjednom nakon buke zavladala neobična tišina jer je ono društvo koje se bučno cerekalo otišlo, a CD sa muzikom je došao da kraja. Stari Đuzepe, koji je te večeri radio sam, sređivao je nešto za šankom i nije se žurio da ponovo pusti muziku. Tada su se vrata otvorila i unutra je ušao jedan muškarac. Nije odmah krenuo prema stolovima. Neko vreme je samo stajao tu na vratima i gledao pažljivo po kafeu. Kao da nekoga traži… Ili kao da nešto razgleda.
Pošto je jedino ona sedela okrenuta prema vratima, Đulija je odmah primetila muškarčev ulazak i to neobično zagledanje. Unutra gotovo nikog nije ni bilo, par gostiju koji nisu obraćali pažnju, a Đuzepe je iza šanka raspoređivao neke flaše žestokih pića po policama i nije gledao u vrata.
Bio je to jedan dosta visok muškarac, vitak, sa malčice prosedim slepoočnicama i talasastom kosom, začešljanom unazad od čela. Nosio je teget pantalone I teget džemper, i male četvrtaste naočare. Nije bio ni prelep kao Frančesko, ali ni neprivlačan. Moglo bi se reći, prosečan… Ali u stvari ne, odmah se ispravila Đulija u sebi. Ne, ovaj čovek izgledao je zanimljivije od prošeka. Njegovo malo izduženo lice bilo je interesantno. I njegovo držanje je, nekako, odavalo nekoga ko ne spada u gomilu. Izgledao je kao obrazovan čovek koji se bavi nekom ozbiljnom profesijom. I, bio je stariji. Trideset sedam-osam, ocenila je Đulija.
Nije odavde, sa Đanikolentea, sigurno. Ona je od rođenja živela u ovom kraju, ali ovog čoveka nikada pre nije videla. Ali, opet, zašto on i dalje stoji na vratima, a ne ulazi? I zašto ovako gleda u Đuzepea, kao da ga poznaje?
Sledećeg trenutka, muškarac koji je do tada stajao na vratima se konačno pokrenuo, a odgovori na Đulijina pitanja su počeli da stižu, jedan za drugim, čovek je došao do šanka i nakašljao se, skrećući Đuzepeovu pažnju.