U mnogo čemu se razlikuju današnja vremena od onih u kojima su odrastale naše bake i deke,tako i u načinu pripravljhana određenih narodnih lekova kao npr za opekotine i sitne ogrebotine.U današnjem članku smo za Vas opisali jedan stariji način za rešavanje bolnih rana nakon uboda komarca a sve sastojke imate u kući i priprema je jako jednostavna a proces učinkovit..
Nekada, dok su seoski putevi bili blatnjavi, a apoteke retkost čak i u varošicama, ljudi su se za lečenje oslanjali na ono što su imali u kući. Znanja su se prenosila s kolena na koleno, a iskustvo je bilo najbolji učitelj. U tom svetu, gde su priroda i domaćinstvo bili glavni resursi, nastao je i jednostavan narodni lek – melem od svinjske masti i pepela.
Danas bismo ga možda nazvali kućnim ili alternativnim lekom, ali nekada je bio potpuno uobičajen deo seoske svakodnevice. Tokom letnjih meseci, naročito u julu i avgustu kada je sve vrvelo od insekata, kada su opekotine od vrućih lonaca ili ognjišta bile gotovo svakodnevna pojava, ovaj melem bio je prva pomoć. Nije bilo panike, nije bilo trčanja lekarima – već činija sa masti i malo pepela iz ognjišta.
Priprema je bila jednostavna, ali precizna. U glinenu posudu stavljala se domaća svinjska mast, a zatim se dodavao sitan, prosijan pepeo, najčešće od bukovog drveta. Mešalo se dok smesa ne postane gusta, ali maziva – “koliko primi da ne curi”, kako bi rekle stare domaćice. Melem se nije pravio unapred, već po potrebi, svež. Čuvao se kratko, na hladnom mestu, jer nije sadržao konzervanse.
U primeni je bio još jednostavniji. Nanosio se prstima, direktno na kožu – bez gaze, bez uvijanja. Blage opekotine, ujedi pčela i komaraca, žuljevi od obuće, ogrebotine – sve su to bile rane koje je ovaj melem tretirao. Verovalo se da mast omekšava i hrani kožu, dok pepeo “izvlači vatru”, smiruje zapaljenje i hladi nadraženo mesto. Jedna stara izreka glasila je: “Gde mast ne smiri, pepeo ohladi” – u tom jednostavnom stihu sadržana je čitava filozofija narodnog lečenja.
Simbolika pepela u narodnoj tradiciji bila je snažna. On je predstavljao ono što ostaje kada vatra izgori – tišinu nakon buke, smirenost posle burnog. Bio je znak kraja, ali i očišćenja. Nije se nosio u kuću bez razloga. Verovalo se da ima zaštitna svojstva, pa su žene znale da pepeo iz ognjišta čuvaju u tikvama ili stavljaju na prag kuće, kako bi sačuvale dom od zla. Kada bi se stavljao na telo, imao je zadatak da uspostavi ravnotežu – da vrati organizmu mir.
Danas, ovakav melem gotovo da više niko ne pravi. Ostao je zapisan u sećanjima starijih žena koje ga još povremeno koriste, najčešće kada se deca opeku na peć ili kada komarci ne daju mira. U nekim krajevima sačuvao se sličan recept, pod drugim imenom, ali je njegova svakodnevna primena gotovo iščezla.
Ipak, postavlja se pitanje – da li ovakvi recepti treba da ostanu zaboravljeni? Ne kao zamena za savremenu medicinu, naravno, već kao podsetnik na mudrost i snalažljivost koju su ljudi nekada imali. Na znanje koje je dolazilo iz prakse, a ne iz knjige. Na rešenja koja su se pravila u kuhinji, a ne tražila u apoteci.
Možda je upravo sada pravi trenutak da se osvrnemo na te stare metode, ne da bismo odbacili novo, već da bismo upamtili vrednost starog. Melem od pepela i masti je svedočanstvo o vremenu kada su ljudi živeli u skladu sa sobom i prirodom. I možda, baš zbog toga, imali više vere u ono što su mogli da naprave – sopstvenim rukama i znanjem koje se ne uči u školi, već u svakodnevnom životu.
