Dovršavala je ispijanje čaja, kada je čula zvuk automobilskog motora. Ubrzo je i ugledala džip svog verenika, Linkolna, kako moćnim točkovima krči put kroz njeno nepročišćeno dvorište.
Iako se prethodno nisu dogovorili o tome da se vide, obradovao ju je njegov nenajavljeni dolazak. Tom idiličnom zimskom jutru je nedostajalo jedino zagrljaj voljene osobe.
Pošla mu je u susret, ogrnuta laganim ćebetom. Imala je nameru da ga ogrne njime, u znak dobrodošlice, ali i u ime želje da ga odmah zagreje.
Otvorila mu je vrata sa širokim osmehom, koji se sledio kada je otkrila da mu je izraz lica bio zabrinut U očima mu se čitalo kajanje, kao i snažan osećaj krivice.
-Šta se dogodilo?! – odmah ga je upitala, preskočivši da ga pozdravi.
Linkoln je oborio glavu, a potom je stresao sneg sa sebe i ušao u kuću. Dugo se mučio da progovori, jer mu je grlo bilo stegnuto od osećanja krivice. Nije se usuđivao da pogleda Džulijanu, u kojoj je strah narastao velikom brzinom.-Napravio sam jednu užasnu, neoprostivu grešku, Džulijana… – počeo je Linkoln, ne ličeći na sebe.
Taj visoki, snažni i odlično građeni muškarac, ali i poznati rok muzičar je, u tim trenucima, podsećao na nejakog dečaka, koji je vapio za utehom i razumevanjem. Delovao je skrušeno, nemoćno, postiđeno i uplašeno. Toliko, da je Džulijana osetila ledenu zebnju oko srca.-Ne… – odmahnula je glavom, u pokušaju da odbaci misao koja joj se odmah nametnula, koja je pretila da joj razori nervni sistem.
– Reci mi da novac…
– Izgubio sam ga – Linkoln je slomljeno izgovorio ono, za šta je znao da će mu srušiti čitav svet – Glupo i naivno, ali sa namerom da ga udvostručim…
– Molim?! – kriknula je Džulijana, obuzeta kompletnim užasom.
– Šta si uradio sa novcem, Linkolne?!
– Kockao sam se. I izgubio.-Ti… – Džulijana se, trpeći posledice šoka, bukvalno borila za vazduh. – Ti se nikada nisi kockao…
