Iz njenih usta je i ovako nerazumno obrazloženje zvučalo ljupko. Rozmeri je oduvek bila mezimica i lepotica, nežna i krhka, svi su joj redom ugađali, pa se navikla na to da joj uglavnom drugi rešavaju probleme. Tako je sada očekivala da se i ova neugodnost nekako sama ukloni, bez njenog učešća i nerviranja.
Neugodnost u vidu gospodina koga je nekada odbila i mislila da je sa njim završila. Da joj više neće smetati, a on se nekim čudom pojavio, baš njoj u inat. To je zaista bilo nepravedno. Zaista, zašto je morao da se vrati, kada je njoj ovako bilo fino. Skoro da ga je sasvim zaboravila. Zato je pozvala sestru u pomoć. Ona sama nije umela da izađe na kraj sa situacijom koja je nastala.
– Dušo, vratio se da preuzme titulu i nasledstvo koje je dobio, pošto su četiri prethodna naslednika neočekivano nastradala za vreme dok… njega nije bilo – En joj je objašnjavala kao nerazumnom detetu.Ponekad se zaista činilo da je njena starija sestra nerazumno dete, o kome se treba stalno brinuti. Sva sreća što je Džordž Klajvs, Rozmerin
muž, dobar i strpljiv čovek. Predali su mu u ruke priličan teret kada su je udali za njega. Ali sada Džordž nije bio tu, bio je na svom imanju da završi jesenje poslove. En je morala da se stvori pored sestre, da bi joj pomogla u rešavanju stvarnih i izmišljenih problema. Kao i uvek, pitala se da li taj problem nije, u stvari, Rozmerina potreba za društvom i pažnjom. Rozmeri nije navikla da bude sama, da nema nekog ko će da pazi na nju. Ovog puta na nju i njenu decu.
– Kladim se da je on umešao svoje prste u njihovu smrt – rekla je Rozmeri zlokobnim glasom.
