-O čemu?
-Udovac si od pre godinu dana – Estefanija mu je odgovorila.
-Pa?
-Prošlo je vreme žalosti – nadovezala se njegova majka. – Treba opet da misliš na brak.
Leandro ju je bezizražajno gledao.
-Ne slažem se s tobom.
Mlađa sestra Džulijeta umešala se u razgovor.
-Niko neće moći da zameni Eloizu, svi to znamo.
-Reč je o porodici – uozbiljila se dona Marija. – Nemaš naslednika ni titule ni imanja, a trideset tri su ti godine. Kada je Eloiza umrla, svi smo postali svesni nepredvidljivosti života. Šta ako se tebi nešto desi? Moraš da se oženiš i da dobiješ sina.
Leandro je stisnuo zube. Nisu mu bila potrebna upozorenja, bio je svestan svoje odgovornosti. U životu nije imao ni trenutka slobode. Vaspitanje tradicionalno: čast, obaveze i porodično ime uvek su bili na prvom mestu. Prvi put se u njemu javio bunt.
-Svestan sam toga, ali nisam spreman da se oženim – odgovorio je.
-Mislila sam da bi pomoglo ako bismo sastavile spisak dama koje dolaze u obzir – nasmešila se dona Marija ne obazirući se na Leandrove reči.
-Ne, mislim da to ne pomaže. Da budem precizan: to je smešno. Sam ću odlučiti kada ću se oženiti i sam ću izabrati nevestu.
Tetka Izabela ipak je navela ime devojke iz bogate porodice, majka se prisetila mlade udovice sa sinom… Time je kandidatkinja dokazala da može da rađa. Estefanija je predložila svoju prijateljicu. Leandro se nasmejao, pa devojka je bila tinejdžerka!
-Organizovaćemo prijem i pozvati odgovarajuće dame – najavila je dona Marija, odlučna da svoj plan sprovede u delo. – Ali nećemo zvati tinejdžerke, Estefanija. Žena jednog vojvode mora biti ne samo odličnog porekla nego i dovoljno zrela, dobro obrazovana, kao i da ume da se ponaša u društvu;
-Neću doći na takav prijem – rekao je Leandro odlučno. – Ne nameravam da se u skorije vreme ženim.
