Grej Čejs je ustao od stola za crtanje i prišao prozoru. Sa dvadesetog sprata na kome se nalazila njegova kancelarija, imao je fantastičan pogled na Boston, kao na dlanu.
Ovo je bila očeva kancelarija, prvi put sam ušao u nju pre dvadeset godina i prvo što sam uradio, pogledao sam kroz prozor. Stajali smo obojica i gledali Boston ispred nas. Tada me je otac pitao Čime nameravam da se bavim u životu.
Bilo mi je najlogičnije da mu kažem da nameravam da budem arhitekta. Rekao mi je, ako to nameravam, samo da bi bio dobar sin i nastavio porodični posao, mogu odmah da se predomislim. Ali, ako zaista volim arhitekturu, bio bi najsrećniji otac na svetu.
Znači, jedan od razloga zašto si postao arhitekta je i to što si želeo da dobiješ ovu fantastičnu kancelariju. To je jak razlog, rekao bih, stari moj! -njegov kolega i prijatelj Edi je po običaju morao da se našali.
Grej je prihvatio šalu. Nasmejao se, glasno i od srca.
Zamisli, upravo tako. Završio sam arhitekturu zbog ove kancelarije, bolje rečeno, zbog ovog pogleda na grad. Vidiš kako su moje ambicije bile velike!
Eh, bile. Još uvek su. Ti nisi čovek koji ima male planove. Oduvek si pred sobom postavljao ciljeve do kojih se moglo jedino velikim radom i trudom – nadovezao se Edi, koji je sedeo za omanjim stolom. Jednu ruku je prebacio preko naslona stolice, a između prstiju druge prevrtao je tehničku olovku.
Edi je radio godinama sa njim, bio njegov najodaniji saradnik, prijatelj i vrstan arhitekta. S obzirom da su bili vršnjaci, na pragu tridesetsedme godine, njihova mišljenja i interesovanja su bila skoro identična i zato su postali izuzetni prijatelji. Obojica su voleli svoj poziv arhitekte. Danima su znali, do kasnih večernjih sati, da rade na mnogobrojnim projektima, stvarajući jedinstvena rešenja.
Grej je preuzeo očev arhitektski biro nakon njegovog povlačenja i odlaska u zasluženu penziju. Pored Edija, bilo je još desetak zaposlenih, nekoliko dobrih arhitekata, i sve u svemu, firma je bila dobro poznata i cenjena u Bostonu ali i šire. Grej nije imao razlog da se žali na svoj posao i rezultate svog poslovanja.
Grej se okrenuo ka Ediju. Bio je okupiran mislima, koje mu očigledno, nisu dale mira. To je definitivno remetilo njegov ustaljeni način života u kome je postojao red.
Danas si baš zamišljen. Šta te muči? – Edi je bio direktan.
Pričao sam ti o svom drugu sa studija, Marku? Mislim da jesam.
Naravno, koliko me sećanje služi, on je tebe spasio na kampovanju od utapanja u jezeru, zar ne? Posle toga ste postali najbolji prijatelji.
Da, tako je. Spasio mi je život. Postali smo doživotni prijatelji i, naravno, insistirao sam na tome da mu jednom, kada za to dođe vreme, uzvratim.
Svakako, ako mu pomoć sa moje strane zatreba.
Znači, Marku je potrebna sada tvoja pomoć? Da li je u pitanju finansijska podrška, ili je nešto drugo u pitanju?
Ni izbliza! Čak se pitam, zar nije imao nekoga drugoga u vidu za takvu vrstu pomoći, jer ja se,, iskreno, ne nalazim nekako u toj priči, a dugujem svom prijatelju. Mnogo dugujem. Zato, ne mogu da ga odbijem, čak i ako smatram njegov zahtev apsolutno nelogičnim L.čudnim!
Edi se osmehnuo.
Hoćeš da kažeš da je zahtev nerealan?
Grej je odmahnuo glavom.
Ne… da… ne znam ni sam kako da shvatim. Sve drugo da je tražio, čini mi se da bi mi bilo lakše da ispunim.
Baš me držiš u neizvesnosti. Pa, šta je po sredi? Šta je tražio od tebe? Grej je zavrteo glavom kao da ne može još uvek da poveruje da mu je
prijatelj tako nešto tražio. Zaćutao je, kao da traži adekvatne reči kojima bi opisao to što je od njega zahtevano.
Zamisli, tražio je da zaposlim njegovu mlađu sestru na par meseci, ovde, kod mene. U našem birou, ni manje ni više!
Edi je podigao obrvu u znak čuđenja.
Pa? Šta je tu čudno?
Čudno je to što je istovremeno zatražio da vodim računa o njoj, jer je ona, kako je on meni preneo, postala suviše svojeglava i želi da živi samostalno. On smatra da sam u stanju da pozitivno delujem na nju. Čuj, smatra!
