Rubi je primetila da je odeven slično Aleksovim telohraniteljima u Parizu. Spustila se na zadnje sedište, radoznalo gledajući ono što joj je ponuđeno za osveženje: vino, šampanjac i pivo. U pola jedanaest pre podne najradije bi popila šolju čaja.
Nervozno je popravila svetlozelenu haljinu, najbolju koju je imala u svom ormaru.
Nešto kasnije limuzina je prošla kroz visoku kapiju, koju su čuvali vojnici. Nastavili su vožnju do kraljevske palate duž uzanog puta s divnim pogledom na more. Palata je izgrađena od ružičastog i crvenog kamena i bila je mnogo impozantnija nego na fotografijama na internetu. četiri uzana tornja, stotine prozora, komplikovan krov, široko kameno stepenište, koje je vodilo do ogromnih vrata… Rubi je sve to zaneseno gledala.
Pogledala je stepenište pred kojim se limuzina zaustavila. Zaista treba tuda da se popne? Radovala se što je u Euroniji.
Pa to je samo posao, pokušavala je da potisne uzbuđenje. Nije bilo razloga da bude nervozna. Ali zašto je poželela da se okrene i ode?
Na vrhu stepenica čekao ju je muškarac. To, naravno, nije bio Aleks, jer on posle susreta na klinici nije našao vremena ni da je nazove.
Hrabro je pošla stepenicama.
