Alister Tibod je sedeo za svojim radnim stolom i zamišljeno gledao kroz prozor. Svakog trenutka je očekivao kćerku svog klijenta, kojoj je trebalo da saopšti tužne i loše vesti. Devojku je dugo poznavao i bila mu je veoma draga. Zato se i pitao kako da joj kaže ono što treba, a da je što manje povredi. Najmanje je bila kriva zbog te tragedije, a najviše će ispaštati.
Tiho, diskretno kucanje ga je prekinulo u razmišljanju. Odmah je znao da je stigla Kler Laven. Ustao je i sam otvorio vrata. Nije ni primetio da ju je dva puta pitao kako je, jer se i dalje mučio i smišljao kako da joj kaže istinu o ocu. Kler je prosto obožavala oca, naročito posle smrti svoje majke, kada su potpuno bili upućeni jedno na drugo.
Prošlo je tek nekoliko dana od njegove sahrane i Tibod je odugovlačio ovaj razgovor koliko je bilo moguće i dozvoljeno. Devojka je bila očajna zbog gubitka i drugog roditelja. Ostala je sasvim sama, jer nije imala braće i sestara.
Gospodine Tibod, nemojte da vas više zadržavam. Recite šta imate, pa da završimo ovu mučnu situaciju – rekla je tiho. – Koliko je ostalo novca posle svega? – skoro je prošaputala. Sedela je preko puta advokata i gledala ga pravo u oči.
Alister Tibod se, očigledno, osećao veoma neprijatno. Šta god da joj kaže neće moći da je ne povredi i ne razočara. Nakašljao se, stavio naočare i zagledao u papire ispred sebe.
Na žalost, dete moje, nije ostalo ništa – zastao je, tražeći najpogodnije reči.
Nije ostalo ništa? – u glasu joj je prepoznao nevericu.
Samo je klimao glavom i dalje se ne usuđujući da je pogleda.
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.