Pa, ovo je svakako najviše što se moglo učiniti od ovog prostora, razmišljala je Brižit Foare, razgledajući neveliki restoran svog brata. Samo dva meseca ranije, taj prostor nije obećavao ništa dobro. Utapao se u tami, zidovi su mu bili oštećeni, a pod napukao i neravan. Srećom, u njemu nije bilo vlage, dok su mokri i sanitarni čvorovi bili sasvim očuvani.
Brižit je, kao dizajner enterijera, morala da nadmaši sebe, u pokušaju da taj prostor pretvori u restoran. Obično je, u okvirima svoje profesije, nailazila na poslove koji nisu podrazumevali iskušavanje, u vidu kombinovanja građevinskih, arhitektonskih i dizajnerskih rešenja. Ulazila je u tek sagrađene ili sveže renovirane prostore i potom ih dekorisala. Nije bila prinuđena da razmišlja o popunjavanju rupa, malterisanju zidova ili pak, njihovom uklanjanju.
Njen brat, Arni, ju je zamolio da učini upravo to, da preuzme na sebe organizaciju kompletnog renoviranja. Čekao je svoje prvo dete i nije imao previše novca na raspolaganju, što je nateralo Brižit da se zauzme umesto njega.
Dva meseca kasnije, uz pomoć nekolicine vrsnih molera i zidara, Brižit je omogućila svom bratu da iznad ulaznih vrata, nekadašnjeg ruiniranog prostora, okači tablu sa natpisom: Restoran, „Sofi i Arni”.
Ukupno gledajući, restoran je predstavljao njeno najbolje delo. Ne po svojoj unutrašnjoj dekoraciji, Brižit je u tom smislu tokom svoje karijere ostvarivala kvalitetnije ideje, već koncepcijski, u smislu organizacije prostora, njegove funkcionalnosti i udobnosti. Mogla je biti ponosna i na to koliko se vešto uklopila u ograničeni budžet. Za taj podvig joj je bilo neophodno svo umeće.
Život je avantura
