– Pobogu, Roberte! – Lena je zakolutala očima, ne skrivajući nestrpljenje. – Prestani da sanjariš otvorenih očiju i gledaj oko sebe. Već pola sata kružimo istim ulicama i sigurno smo već prošli pored te prodavnice sa lampama, ali ti je promakla! Hoćeš li je konačno naći?
– Ne brini. Siguran sam da je u nekoj od uličica koje izbijaju na ovaj park. Uostalom, možemo da ostavimo auto ovde i da prošetamo okolo -predložio je Robert – Lako ću prepoznati kafe u kojem sam sinoć popio piće. A ta radnjica nalazi se odmah pored kafea…
Zaustavili su auto, izašli i krenuli niz aveniju koja se pružala pored parka. Međutim, Lena je imala bezvoljan izraz lica i svaki čas je gledala na sat
– Ne prija mi ovo naglo otopljenje posle kiše – progunđala je. -Imam osećaj da ću se ugušiti… I dosta mi je ove besciljne šetnje! Ne razumem zašto ti je toliko stalo da ponovo pronađeš tu prodavnicu, kad u gradu postoji još stotinu radnji u kojima se prodaju Stone lampe i lusteri.
Already a member? Log in here
