Nakon što je ispila svo vino iz čaše, Gledis je ustala, prišla prozoru i zagledala se u obrise okeana. Da, i ona je volela taj pogled. I nju je okean punio energijom. I ona je volela da šeta po plaži, posebno ujutru ili uveče. Volela je da pliva, da jedri, da vozi vodeni skuter.
Pogled na okean joj je bistrio misli. Navodio ju je da se vraća sebi, svom jezgru.
Endži je, trčanjem duž plaže, održavala kondiciju koja joj je bila potrebna za posao. Ona je, u bolnici, ponekad radila po dve smene. Mogla je to da postigne zahvaljujući tome što je bila u odličnoj formi, što je koristila svaki trenutak da provodi pored vode, na suncu, što je primenjivala tehniku pravilnog disanja.
Ako bi joj to oduzela, tek bi onda izgubila šanse da napreduje na poslu. Počela bi da pokazuje znake posustajanja, što se nigde nije tolerisalo.
Ispunjena gorčinom, besom, koliko i neizvesnošću, Gledis se nije osećala sposobnom da donese bilo kakvu odluku, vezano za svoju budućnost. Jedino što je sa sigurnošću znala ticalo se toga da nije želela da sebe, ili svoju sestru, liši stanovanja u kući na obali okeana.
Uviđala je da će morati da pronađe način da zarađuje dovoljno novca za plaćanje skupe stanarine.
Kuća snova i sreće
