Lara Mertens se probudila u Esenu, udaljenom sedamsto kilometara od Grinvalda, i posegnula je za čašom vode s noćnog stočića. Kao i obično, čaša je poletela prema ivici, ali ju je Lara vešto uhvatila pre nego što je pala na pod. Snop svetlosti padao je na parket, pa se u vazduhu videla prašina. Slike na zidovima bile su dobro osvetljene, a golub se s limenog simsa bučno udvarao svojoj partnerki, koja je koketno plesala na obližnjoj grani.
– Skroz natovaren – promrmlja Jan pre nego što je otvorio oči.
Okrenuo se u krevetu i spustio je glavu na Larino rame.
– Glupi ogromni kontejner – reče Lara pogledavši kroz prozor, ispred kojeg je upravo protutnjao teretni voz u 7.15 časova.
– Jedan, dva – poče Lara da broji. Tačno na “tri” začula se nesnosna buka, praćena glasnom škripom kočnica. – Za ime Boga! Prokleta stoka!
– Dobro jutro, dušo – nasmejala se i provukavši prste kroz Janovu kosu.
– Dobro jutro, draga – nežno je gricnuo mladu ženu za golo rame. – Posle doručka otići ću gore, u stan gospođe Kaminski, da okačim sliku “Rika jelena”. Juče sam kupio Šraf i tiplu.
– Dobro, dušo. Ko zna koliko će još puta izdržati pad s te visine pre nego što zaista rikne.
– O, pa ram je još uvek dobar. To je stara nemačka izrada. Taj će izdržati još sto padova i udaraca. Više se brinem za živce gospođe Kaminski. Nije zdravo da se svakog jutra budi prestravljena. Lara se nasmejala čuvši odgore glasne psovke, propraćene udarcima čekićem.
– Mislim da je i gospođa Kaminski stara nemačka izrada – nasmejala se. – Nju ne možeš lako obeshrabriti. Moraš priznati da je u osamdesetoj izdržljivija čak i od nekih tridesetogodišnjaka. Lara je skočila iz kreveta. Kad je odgore ponovo Čula udarce čekićem, otvorila je prozor, okrenula glavu prema gornjem spratu i glasno viknula:
– Gospođo Kaminski!
– Šta je? – oglasila se komšinica.
– Ostavite jelena! Jan će odmah doći kod vas i okačiće ga na zid.
