Raskršće vetrova

Bila je kao dete. U trenutku su joj prestale suze. Dženi je bila dirnuta njenom starošću i dobrotom. Bilo ju je lako utešiti i lako rastužiti. Sačekala je dok je starica popila pilulu, a onda se lagano udaljila iz sobe. Bila joj je potrebna šetnja.
Za pola sata hoda stigla je do brda poznatom po imenu Veldon. Mada je bila zaduvana, shvatila je da se šetnja isplatila. Pogled joj je bio divan. Videle su se njive koje su bile u okviru poseda, ali sama kuća se nije videla. U daljini se video sliv dveju malih rečica, po jednoj od njih je mesto dobilo svoje ime, samo mesto sa crkvom u sredini i pijacom pored crkve, a iza mesta zeleni brežuljci.
Čija je greška ili krivica bila da su ljudi na imanju bili tako nesrećni? Zašto se to mesto nije moglo nazvati domom?
Elen koja je toliko mnogo radila nije imala razumevanja ni top line za ostale? Ričard, koji je imao čistu dušu ali i veliko opterećenje na ramenima, koji nije ni davao ni uzimao šta od života? Kiti? Kiti je bila mala i Dženi nije mogla da proceni kakva je ili kakva bi mogla biti, ali joj je bilo jasno da je takva sredina nezdrava za dete koje se formira. Čak i tetka Emi, draga kakva je, bila je van vremena i mnoge stvari i prilike nije mogla da shvati ni
razume.