Sofija, baka po kojoj je i ona sama dobila ime, nerado je pričala o svojoj prošlosti i životu u Grčkoj. Živela je u nekom malom selu, roditelji su joj se bavili poljoprivredom i ribolovom. U osamnaestoj godini baka se zaljubila i ostala trudna sa svojim momkom. Njih dvoje su se voleli i želeli da se venčaju i žive zajedno, ali njihovi roditelji nisu na to pristali. I jedni i drugi su poludeli kada su saznali za njihovu vezu i činili su sve da ih razdvoje. Razgovori, svađe, molbe i suze nisu uspeli da ih odobrovolje pa su Sofija i Jorgos odlučili da pobegnu iz sela i brodom odu u Ameriku, za koju se pričalo da je obećana zemlja I u njoj započnu nov život.
Siromašni, bez znanja engleskog, čvrsto su verovali u svoju ljubav i budućnost koja im se smeši. Realne prepreke nisu bile zastrašujuće i njih dvoje su maštali o sreći i uspehu.
Te noći kada se sa malom putnom torbom i par svojih stvari iskrala iz očeve kuće, Sofija nije ni pomislila da je Jorgos neće sačekati u luci i da njeni snovi neće početi da se ostvaruju. Srećom, brodske karte i njen falsifikovani pasoš koji je Jorgos uspeo da nabavi za velike pare jer ona nije još imala svojih dokumenata i nije mogla da ih izvadi bez očevog pristanka, bili su kod nje.
Satima je čekala u luci. Nije ga bilo. Među poslednjima se ukrcala na brod koji je u ranim jutarnjim satima isplovio iz luke.
Bila je sama.
Danima dok je brod plovio ka Njujorku, Sofija je neutešno plakala. Stajala je sama u jednom kutku palube, razmišljajući zašto je Jorgos izdao.
