– Nadam se da vam moj sin nije dosađivao – reče, prelazeći pogledom preko njenih golih ruku. Nosila je čipkastu bluzu i suknju od zelenog laganog platna, na vitkim nogama je imala svetloroze lak i kožne sandale. Izgledala je kao lik iz bajki, mada je bila previše visoka i obla da bi bila vila. Sve u svemu, tako očaravajući prizor odavno nije video. Okrenuo se
ka njoj kao što se biljke okreću suncu – morao ju je imati za ceo svoj život.
– A, ne. Baš sam uživala u njegovom društvu. Divan dečak – odgovori ona ljubazno.
– Divan? Aha…
Umalo se ne nasmeja, ali mu se dopade njen pevušeći glas, sa jedva primetnim naglaskom.
– Izgleda da niste imali vremena da se dobro upoznate – primeti on gorko.
Ona se namršti. – Je l’ to treba da je neka šala? – reče poluljutito. -Zašto biste pričali takvo nešto o svom rođenom sinu?
On razmisli – tako nešto mora da je zvučalo rogobatno nekome ko još ne zna Džeremija. Oseti grižu savesti. Možda je ona u pravu, možda je preterano ciničan što se tiče dečaka.
