Posao finansijskog analitičara u kompaniji “Grin”, bilo je ono čemu je Fara Bier žrtvovala poslednjib sedam godina svoga života.
Zbog tog posla je radila i studirala istovremeno, nosila staru i demodiranu garderobu, odricala se mogućnosti da proživi mladost na mladalački način, čak je i gladovala. Tokom svih tih napornih godina, proživljenih kao u nekoj agoniji, u životu ju je održavala samo misao o dobro plaćenom poslu koji je trebalo da joj kompenzuje mnogo toga. Najlepše godine mladosti, pre svega.
Sada je imala 25 godina i zvanje vrhunskog ekonomiste, sposobnog da prokrČi puteve kroz najgušću finansijsku džunglu. Zahvaljujući visokim ocenama sa studija, dobila je posao u čuvenoj kompaniji „Grin”, koja se bavila trgovinom najsavremenijim materijalima iz oblasti hemijske industrije. Već prvog dana je dobila svoju kancelariju, referat, lični kompjuter. Visina plate je prevazilazila njena najsmelija očekivanja.
Kancelarija joj je bila udobna i sa ugrađenim klima uređajima, čiji su prozori gledali na sam centar Toronta. Imala je pomoćnicu Džejn Preskot, sekretaricu direktora finansijskog sektora, kojoj je mogla da se obrati za pomoć bilo koje vrste. Sve je naizgled delovalo savršeno, ipak. Fara je u vazduhu osećala dolazak nevolje. Potvrdu ispravnosti svog predosećaja, dobila je već petog radnog dana kada je u njenu kancelariju, pravo sa službenog puta, uleteo Rej Alen, direktor finansijskog sektora. Na sebi je još uvek imao lagani mantil, u ruci je nosio elegantnu aktovku, iscereni osmeh je kvario prirodnu lepotu njegovog lica.
