Rezak zvuk zvona sa ulaznih vrata probudio je usnulu devojku, ispruženu na udobnoj sofi. Njena prva reakcija bila je da se munjevito obazre svuda oko sebe, a tek kada se zvono po drugi put oglasilo, mogla je da odahne. Ali,samo za krzo,već od sledećeg trenutka se uplašeno pitala tko je nepozvani posetilac i zašto je vratar, iz ulaza zgrade u kojoj je živela, nije pozvao interfonom da bi najavio gosta.
Dok je oprezno prilazila vratima, umirivala se mišlju da u hodniku stoji neko koga njen vratar odlično poznaje. Međutim, to je moglo da bude samo nekoliko ljudi, a ona nikoga nije očekivala. Pogledala je kroz špijunku i ugledala starijeg, markantnog gospodina sasvim sede kose i otmenog i dostojanstvenog izgleda. Izgledao joj je poz-
nat, ali nije mogla da se seti odakle.
Počela je da otvara jednu po jednu, ukupno pet brava na vratima,da bi ih na kraju blago odškrinula, zadržavajući sigumosni lanac.
Nepoznati gospodin je blago ustuknuo, ugledavši oprezno i nepoverljivo, ali izrazito lepo lice mlade devojke, koja je virila iza lanca.
– Maraja Devenport? – upitao je tiho, osmehnuvši se pritom susretljivo. Maraja je dobro osmotrila tog čoveka, a tek kada je svojim izoštrenim, ogoljenim instinktom procenila da mu je lice bezazleno i miroljubivo, klimnula je glavom.
– Da, ja sam.
– Molim vas, izvinite. Očekivao sam da je Robert Bredhed najavio moju posetu. Upravo sam se rastao od njega, a dogovor je bio da vas pozove i obavesti vas o mom dolasku.
