— Ustaj, Rejčel! Sada je na tebe došao red da izazivaš zavist prisutnih žena. Idemo da igramo!
Rejčel je dobro poznavala brata i odmah prozre njegovu lukavu nameru. S pravom sluteći da je njegov poziv na igru sračunat sa željom da joj održi još jedno predavanje o neophodnosti njenog po vratka među žive, ljupko se osmehnula.
– Ima vremena, Džeremi — oteže sa usiljenom nemarnošću, pomalo ogorčena što joj je, primenjujući svoje metode „oživljavanja”, silom naturio Viljemovo društvo. — Sigurno si umoran. Kler i ti umalo što niste zapalili podijum kod poslednje igre.
Umiljavala se, ublažujući svoje odbijanje. Krajičkom oka pogleda Viljema. Pri tom otkri da je tog sirotog čoveka pomisao da ostane sam sa živahnom Kler ispunila užasom. Kako i ne bi! Kler nije patila od stida da rešeta unakrsnim pitanjima potpuno strane osobe, a kamoli one što su joj predstavljeni po svim propisima.
Sada je piljila u Viljema sa onim napetim izrazom lica kojim je odražavala duboku usredsredenost na odabiranje načina za početak obrušavanja na žrtvu.
Džeremi sa svoje strane nije bio sklon da saoseća sa njenom žrtvom.
— Neću da čujem da me odbiješ! — navaljivao je. — Mogu da igram satima, ako te to zabrinjava — rekao je to sa svojstvenom verom u svoju izdržljivost, stavljajući ujedno sestri do znanja da je prozreo pravi razlog njenog nećkanja.
— Osim toga, sada sviraju lagane stvari. Ne moram više da se lomatam.
Zgrabio je Rejčel za ruku i povukao je. Ona se digla i bezvoljno krenula za bratom.
— Boli te glava? — upita je on iznenađujuće brižno, tražeći malo slobodnog prostora medu igračima.
— Da — Rejčel sumnjičavo izdiže obrve, ali uspe da joj glas ostane miran. Dobro je znala da nije preporučljivo podsticati njegovo raspitivanje u pogledu uzroka glavobolje, mada je bila svesna da joj uzdržanost neće biti ni od kakve pomoći. Džeremiju nije bio potreban podstrek.
— A glavobolja se zove Viljem, zar ne? — zakikota se Džeremi, naglo uzmičući i tako u poslednjem trenutku izbegoše sudar sa igračem koji je izgledao kao dizač tegova.
— Ne, zove se Džeremi — umorno uzvrati Rejčel. — Viljem nije u stanju da bilo kome pričini glavobolju, ali mogu da se kladim da se kod njega sada ubrzano razvija ta boljka. Kler ga je ščepala u svoje šake.
Džeremi se samo osmehnu. Nije mogao da poriče slabost svoje žene, ali suviše je voleo da bi pokušavao da je izmeni.
— Ako bi se samo malo potrudila uspela bi da od tog isprepadnutog nesrećnika stvoriš sasvim zanimljivu osobu. Bio sam svedok mnogih sličnih pokušaja, sestrice. Ne sećam se da si jednom omanula.
— Ah, Džeremi, to je bilo pre … — Rejčel zastade. — Zaboravimo nekadašnje vragolije! — dodade uz uzdah. — Viljem nije moj tip.
Nikad ne može da mi se dopadne.
— Znam, Rejčel! — žustro prihvati Džeremi. — Ali ni u kom slučaju nisi mogla da očekuješ da ti preporučim još jednog Don Žuana kao… — sada Džeremi zaćuta, osetivši kako se Rejčel koči u njegovim rukama. — Izvini — promrmlja molećivo. Protrlja joj kosu, razoružavajući njenu ljutnju — Hteo sam samo da kažem da još uvek nisi spremna za nekoga ko bi zaista mogao da ti se svidi.
Viljema sam prosto izabrao kao oruđe da te izvučem iz četiri zida.
Ne kažem da bih ga poželeo za zeta.
Na njegov zadirkujući osmeh Rejčel s negodovanjem zavrte glavom.
— Jasno mi je da sve činiš u dobroj nameri, Džeremi. Ali još mi smeta bilo čije udvaranje. Hvala ti na pokušaju. Ne vredi, na žalost.
Džeremi razočarano uzdahnu. Ona mu prisloni glavu na rame i zatvori oči, silno želeći da melodični zvuči preplave i zbrišu naviruće uspomene… Don Žuan…