Nedeljno jutro je bilo raskošno obasjano suncem. Ali, čak i da je pljuštala kiša, za Sandru bi ovo jutro bilo puno svetlosti i nade.
Džerard je od jednog prijatelja pozajmio sportska kola i oni su se izvezli iz grada i ubrzo zašli u šumu. Svuda naokolo je bilo mimo.
Džerard je zaustavio kola i oni su izašli. Prošetali su malo, a zatim su, jedno pored drugog, seli na travu. Naokolo se širio opojan miris šume.
-Obožavam sunce – progovori on najzad, zatvorenih očiju. – Zašto proleče ne traje ćele godine?
-Pa, i zima ima svojih čari – reče Sandra. – Recimo, ja baš volim zimske sportove. Nadam se da ču jednog dana moči da odem nekuda na skijanje…
-O, pa ti si prava “ledena devojka”!
Sandra se nasmejala. I icc joj je zračilo srečom.
-Znaš li šta sam pomislila kad sam te prvi put ugledala? – upita ga ona. Džerardove oči se širom otvoriše i on je radoznalo pogleda.
-Nemam pojma! Sigurno nešto strašno… I hajde, kaži!
-Pomislila sam da izgledaš kao “kralj sunca” – prošapta ona stidljivo.
-laskaš mi!
On je obgrli rukama i privuče sebi. Njegovo lice je bilo sasvim blizu njenog i ona oseti njegove meke, tople usne na svom obrazu. Krv je počela brže da joj struji od ovog nežnog dodira.
-Znači, ja sam Apolon, bog sunca… Pa, možda i jesam… Dovoljno je da uperim svoje zrake na tebe, i tvoj led če se otopiti. Je li tako, moja naivna ledena devojčice?
Njegove oči utonuše u njene. Za trenutak joj se učini da čc srce prestati da joj kuca, a onda se malo odmače od njega.
-I led i sunce imaju svojih draži – odvratila je raspoloženo.
