Spasovdan je veliki hrišćanski praznik koji se posvećuje jednom od najvažnijih događaja u životu Isusa Hrista njegovom Vaznesenju na nebo. Ovaj svetkovni dan se tradicionalno slavi 40 dana nakon Vaskrsa uvijek u četvrtak i označava završetak Hristovog boravka na zemlji nakon vaskrsenja.
Prema hrišćanskom predanju, tog dana Isus Hristos se poslednji put javio svojim učenicima, dao im završne upute i poslanje, i potom se uzneo na nebo, sedeći zdesna Bogu Ocu.Ovaj svečani čin nije samo istorijsko sećanje, već duboka poruka nade i vere: da život ne prestaje smrću i da je Božja volja iznad svakog zemaljskog ograničenja. U Hristovim rečima koje je uputio učenicima sabrana je suština hrišćanske misije:
„Idite po svem svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen; a ko ne poveruje, biće osuđen.”
Ovim rečima počinje novo poglavlje crkvene istorije – širenje hrišćanstva širom sveta. Hristos je tada učenicima obećao Duha Svetog – Duha Utešitelja – koji će ih osnažiti, osvetliti njihov um i osposobiti ih da šire veru, ali ih je prethodno zapovedio da ostanu u Jerusalimu dok se to ne dogodi. Odatle i potiče naziv praznika – Spasovdan, dan spasenja, dan nade i dan koji simbolizuje uzvišeni cilj hrišćanskog postojanja.
Spasovdan – slava Beograda i simbol duhovnog identiteta
Osim što ima duboko religijsko značenje, Spasovdan ima i veliki značaj u istoriji srpske prestonice – Beograda. Ovaj praznik se slavi i kao gradska slava Beograda, a njegovo utemeljenje u ovom kontekstu datira iz daleke 1403. godine, kada je despot Stefan Lazarević, jedan od najuglednijih srpskih vladara, proglasio Beograd glavnim gradom srednjovekovne Srbije. U tom istorijskom trenutku Beograd dobija svoje prve zvanične simbole – grb i zastavu, a Spasovdan postaje dan kada se Beograd duhovno i identitetski utemeljuje kao prestonica.
Nakon Drugog svetskog rata, komunistička vlast ukida proslavu gradske slave, pa se Spasovdan u toj ulozi više decenija nije obeležavao. Tek 1992. godine, Spasovdan je ponovo vraćen kao zvanična slava grada Beograda, kada se u njegovu čast ponovo organizuje Spasovdanska litija, tradicionalna crkvena i narodna povorka kroz gradske ulice, kao javni izraz duhovnog jedinstva, vere i istorijskog pamćenja.
Simbolika praznika i poruke vere
Vaznesenje Gospoda Isusa Hrista ima duboku teološku i duhovnu simboliku. Vaskrsenjem je pobedio smrt, a Vaznesenjem je pokazao da je njegovo carstvo duhovno, nebesko i večno. U tom trenutku, učenici su konačno shvatili celinu njegove misije – da nisu pozvani da grade carstvo ovde na zemlji, već da vode narod putem spasenja, vere, nade i ljubavi.
Spasovdan je zato i dan kada se vernici podsećaju na snagu duhovnog uzdizanja, na potrebu da svoje svakodnevne brige zamene molitvom, razumevanjem i unutrašnjim mirom. To je dan kada se crkve ispunjavaju pesmom, a domovi radošću, jer vernici kroz liturgiju i molitvu uznose svoje misli ka nebesima – u nadi da će i oni, u svom životu, dosegnuti večni mir i duhovno ispunjenje.
Narodna verovanja, običaji i duhovna praksa
Spasovdan se u srpskom narodu vekovima smatra jednim od najsrećnijih i najblagoslovenijih dana u godini. Na taj dan se, prema narodnom običaju, izbegavaju svi teški fizički poslovi – posebno oni koji se odnose na rad u polju, izgradnju ili tešku mehaniku – jer se veruje da dan treba posvetiti duhovnosti, molitvi, razmišljanju i slavljenju Boga u miru i radosti.
Jedan od najstarijih običaja jeste pletenje krstića od leskovih grančica, koji se nose ili postavljaju ispred kuće, u dvorištu, na njivama i livadama – za zaštitu, zdravlje, rodnost, mir i blagostanje. Ti krstići se čuvaju tokom cele godine, a zatim se, na sledeći Spasovdan, pletu novi.
Verovalo se da na Spasovdan treba pojesti jagode, jer to donosi sreću, zdravlje i blagostanje u narednoj godini. Praznik je često bio i povod za pripremu bogate porodične trpeze, za koju bi se okupljali svi ukućani, rodbina i prijatelji. Cicvara, tradicionalno jelo od kukuruznog brašna i mleka, imala je posebno mesto na prazničnoj trpezi.
Takođe, postojalo je zanimljivo narodno verovanje da ne treba dremati tokom dana, jer se smatralo da će onaj ko zaspi na Spasovdan biti pospan i bezvoljan tokom cele godine. Žene i deca, prema nekim predanjima, nisu smeli da se kupaju, a muškarcima se nije preporučivalo brijanje. Takođe, običaj je bio da se zakolje jagnje u čast praznika, kao simbol žrtve i zahvalnosti Bogu.
Nakon crkvenog obreda, vernici su jedni druge pozivali na ručak, gde se uz molitvu, pesmu, zdravicu i domaćinsku trpezu slavio praznik. Oni koji nisu primali goste, okupljali su se ispred crkava i manastira, gde je praznična atmosfera podsećala na vašar – uz pesmu, igre, pečenje i vino.
Poruka praznika danas
U vremenu kada smo često preopterećeni obavezama, informacijama i brigama, Spasovdan nas poziva da usporimo, zastanemo i zapitamo se: gde je naša vera, gde je naš mir, gde su naša nada i ljubav? Praznik nas podseća da se uzdignemo iznad svakodnevnih prepreka, da pogledamo dublje u sebe i pronađemo unutrašnju snagu – jer duhovno uzdizanje je moguće, i ono je cilj svakog hrišćanskog života.
Spasovdan je više od običnog praznika – on je poziv na obnovu, nadu i povratak iskonskim vrednostima.
