Elitni frizerski salon, u samom centru Kardifa, bio je prepun kao i uvek. Doduše, nije se čekalo na red – tu su dolazile isključivo najavljene, stalne mušterije.
Sofija Grant, do nedavno, nije bila među njima, sama je održavala svoju dugu, kestenjastu kosu, koju je ponekad, u šali, nazivala „svojom propusnicom u svet mode”. Postala je fotomodel odmah nakon završetka srednje škole i to prvenstveno zahvaljujući tim bogatim, sjajnim slapovima kose.
Oskar Preston, urednik jednog poznatog modnog časopisa, primetio je u nekoj diskoteci njenu kosu a zatim i samu Sofiju, opčinjen njenim licem i izgledom. Odmah joj je ponudio ugovor za posao fotomodela, mada nije imala iskustva. Uskoro, postala je jedno od najtraženijih lica u okolini. Njena slava doprla je čak i do prestonice, gde su se mnoge modne kuće već zanimale za nju – sve to zahvaljujući Oskaru.
Neko vreme mislila je da ga voli i čak su bili vereni, ali sada je to sve bilo iza njih…
Kada se vrata prepunog salona, usred podneva, naglo otvoriše, na vratima je bio upravo on. Besno je preleteo pogledom preko gomile iznenađenih žena i devojaka, a tada ugledao ono što je tražio: Sofija je sedela pod jednom haubom, mirno prelistavajući nekakav časopis. U stvari, ona je bila jedina koja nije obratila pažnju na njegov furiozni ulazak.
-Možemo li vam nekako pomoći, gospodine Preston? – ne više tako mlada ali još uvek veoma privlačna, vlasnica salona nasmeši se pridošlici.
Znala je ko je on, kao što je mogla nabrojati na prste sve viđenije ljude u Kardifu. Oskar Preston bio je, na neki način, jedna od njenih najvažnijih mušterija, osim časopisa koji je vodio bio je i vlasnik agencije za fotomodele, koji su se uglavnom frizirali upravo u tom salonu.
Smrknut i veoma neraspoložen, privlačni muškarac tridesetih godina samo odmahnu rukom. Nije bio u stanju za ćaskanje, niti isprazne razgovore i društvene konvencionalnosti koje su ga uvek zamarale. A sada je imao i preča posla.
