-Priznajem da sam radoznala kako sada izgleda i da li makar malo liči na onog lepotana od pre deset godina. U svakom slučaju, školi služi na čast što je za direktora dobila nekoga ko iza sebe ima ličnu afirmaciju u umetničkim krugovima.
Iako je Marta znala za njenu nekadašnju zaljubljenost u mladog pisca u usponu, Lilijana čak ni njoj nije imala hrabrosti da kaže šta je sve, u svojoj tadašnjoj opčinjenosti Andreasom Rankeom, činila.
Podrazumevalo se da je pratila u štampi sve što bi se o njemu pisalo, tražila po internetu informacije o predstojećim književnim tribinama na kojima je predviđeno njegovo gostovanje, čitala komentare onih koji su imali zadovoljstvo da ga vide i čuju uživo. Gutajući svaki detalj iz Andreasovih intervjua, zapamtila je i njegovu kućnu adresu, pa je više puta odlazila u šetnje tom ulicom, pazarila neke sitnice na kiosku preko puta zgrade u kojoj je živeo, osećajući se kao da ih joj je on lično kupio.
Nije tamo odlazila s nadom da bi ga mogla sresti, već više iz iracionalne želje da oseti dodir kaldrme po kojoj je on ko zna koliko puta koračao. Ponekad bi sela u obližnji park, zamišljajući da je i on nekada tu sedeo, dok je smišljao svoje stihove.
Sve joj je to donosilo neizrecivo uzbuđenje, kao da s njim, na neki tajni način, vodi ljubav.
Čuvala je čak ijednu njegovu „tajnu”. Naime, dobro je zapamtila da je u nekoj od pesama pominjao bakalnicu blizu svoje zgrade, ispred koje je s jeseni crnpurasti momak prodavao vruće kestenje, koje mu je, kako je rekao, bilo nezamenjivi dnevni obrok.
Kad je otišla tamo, ispostavilo se da je bakalnica bila njegova romaneskna izmišljotina, te da to ukusno kestenje prodaje simpatična punačka Marokanka, kao i da je pomenuta radnjica, u stvari, klasičan tipski supermarket, doduše nešto starijeg godišta, s oljuštenom fasadom i izlogom koji se verovatno čistio samo prilikom sezonske izmene aranžerske postavke.
No, to nije bilo sve, kada je reč o njenoj opsesiji popdarnim pesnikom u tim tinejdžerskim godinama.
Nikada nikome nije pričala o nadahnutim pismima koja mu je pisala. Slala ih je preporučenom poštom, samo da bi bila sigurna da će sigurno stići u njegove ruke.
Umesto imena, na dnu svakog bi se potpisala kao „crnokosa sanjalica”.
Imala je u to vreme svega sedamnaest godina, a on deset više. Izgledao joj je kao nedodirljivo polubožanstvo, koje živi u nekom svom svetu, satkanom od čarobnih i tajnih reči, družeći se samo sa sebi sličnima, onima koje je Svevišnji odabrao da nam ulepšavaju život svojim umetničkim vizijama.
Stoga nikada nije ni pomislila da pokuša da ga lično upozna, smatrajući da njena mladost i neiskustvo nisu dostojni jedne takve veličine. Dovoljna joj je bila i pomisao da će on držati u ruci njena pisma, da će mu se možda dopasti rečenice koje mu je sročila i da će, makar nekoliko trenutaka, razmišljati o svojoj nepoznatoj obožavateljki, zaintrigiran ko je ona, gde živi, kako izgleda, koliko ima godina.
Čak je i studije književnosti upisala želeći da bude bliža duhovnom svetu kome on pripada.
