Videla je i znala to i sama. Bila je kod kuče. I srečna zbog toga. Imala je privilegiju da živi u jednom od luksuznih stanova u blizini glavnog parka. Svaki put kada bi se vratila sa nekog putovanja uspela bi samo da se tome načudi. Neki od njenih poznanika su taj kraj grada smatrali manje vrednim ili previše urbanim, ali njoj se blizina tržnih centara i samog parka činila povlasticom i privilegijom. Platila je taksisti i požurila za njim da uzme svoj kofer iz prtljažnika. Prvu kišnu kap skoro da nije ni osetila na isturenim jagodicama svog obraza. Mahinalno je obrisala. Potom je sledila druga, treča i tamnoputa koža njenog glatkog lica je bila sva orošena od kišnih kapi, a kosa joj je postala vlažna. Ogromni kofer od crne kože je uz tresak dodirnuo tlo. Pre nego što se snašla, taksista je zalupio prtljažnik, zatim vrata auta za sobom i otišao uz škripu točkova. Izostala je čak i pristojna ponuda taksiste da joj pomogne. Dženifer nije mogla da zameri tom mladiču. Od zgrade aerodroma gde je ušla u taksi, pa sve do navedene adrese, čitavih četrdeset pet minuta, on joj se bezuspešno udvarao i tražio pažnju. Ovo je valjda, bila kazna što ga je sve vreme ignorisala i vesto izbegavala razgovor.
