Hotel je bio neobično lep i Kristi je bilo drago što je prihvatila savet nekolicine ljudi koji su poznavali Marakeš. Bio je izgrađen u mavarskom stilu na koji se sve više navikavala, a zelenilo, cveće i palme činile su ga još lepšim.
Čim je završila sa formalnostima i raspakovala stvari u sobi. Kristi je izašla na terasu punu cveća. Pogled je bio čudesno lep. Ispod nje su se pružale leje cveća i bazen sa kristalno čistom vodom. U daljini su se nazirale planine Atlasa, a iza njih je bila pustinja. Tu je negde morao biti Met, jer da je umro, Kristi je bila sigurna da bi to znala.
Met je bio njen brat, ali i sva njena porodica. Njena majka umrla je kad se ona rodila i nakon dve nedelje otac je zajedno sa šestogodišnjim Metom odveo kod svog brata u Montanu. Živela je tu do svoje sedme godine kad su je poslali u internat kad je započelo njeno školovanje. Odvajanje od jedinog doma koji je ikada imala bilo je užasno iskustvo za dete njenih godina. Nedeljama je bila povučena i tiha, dok se konačno nije počela prilagođavati novoj situaciji. Vremenom je postala vrlo samosvesna jaka i nezavisna.
Metu je tada bilo trinaest godina i prvih nekoliko nedelja zvao je telefonom svakog dana. Naravno, kad je stric otkrio ko mu je napravio ogroman telefonski račun. Met je prešao na pisma. Kako su se nizale godine kad su bili odvojeni, pisma su bila njihova najveća zabava i radost. Pisali su jedno drugom svake nedelje i tako, na svu sreću, nisu postali stranci.
Dok je išla u školu. Kristi gotovo nije viđala oca. Bio je rudarski inženjer i radio u Južnoj Americi, Meksiku i Maroku. Henri Čembers bio je poslovan čovek, ali osim posla, bilo je još nešto što ga je odbijalo od dece. Voleo je svoju ženu i kasnije je Kristi shvatila da joj podsvesno nikad nije oprostio što je ostala živa kad je njena majka umrla na porođaju.
Trebate biti prijavljeni kako bi objavili komentar.