Taj divni muškarac

Martin de Ženet, glavni akcionar koncerna za mobilne komunikacije Parf, pratio je na televiziji prenos velikih radničkih demonstracija na Jelisejskim poljima, i strahovito se nervirao. 

Gledaj ih samo, Elen! – svaki čas, pozivao je svoju ženu da dođe ispred televizora. – Dođi, dođi da vidiš! Ovo je ćela reka pobunjene svetine, neverovatno! Ne pamtim ovoliku rulju od šezdeset osme godine, ja sam tad bio srednjoškolac, a studenti su nedeljama protestovali po ćelom Parizu… Ovo je čudo, odakle ih se samo ovoliko skupilo! Urlaju po ulicama i nose transparente, umesto da rade. Pogledaj samo kako su besni, kao da traže koga da rastrgnu… Do sto đavola! Ništa mi se ovo ne sviđa, moglo bi da bude opasno za nas. Ako sindikati nastave štrajk ovakvim intenzitetom, bićemo prinuđeni da im pravimo ustupke, a onda smo propali, gde je tu naša dobit? Ionako nas ubija ova globalna kriza…
Elen de Ženet prišla je i stala pored svog muža.

Ali oni se upravo zato i bune, Martine. Zato što je kriza. Koncerni kao što je tvoj i dalje se enormno bogate, a krizu jedino oni osečaju na svojoj koži. Neki nemaju posla, drugi rade ali ne mogu da zarade dovoljno za život…
– Nije valjda da ih ti braniš? Neka budu skromniji, pa će imati dovoljno! * Martin je besno odmahnuo rukom, a onda su mu dešavanja na demonstracijama ponovo privukla pažnju. – Pogledaj snimak iz vazduha! Strahota! Jelisejska polja su puna, a vidi koliko ih se još sliva odozgo, sa Grand Armea? Ovo izgleda kao da su dovukli u Pariz radnike iz ćele Francuske… Približavaju se Trijumfalnoj kapiji sa svih strana, vidiš li? Ovo je prokleta opsada! Bolje bi mi bilo da sazovem upravni odbor na konsultacije, umesto što gledam ovo i nerviram se.

I ja mislim da bi bilo bolje da isključiš televizor, i da se smiriš – Elen je blago položila ruku na njegovo rame. Obično je uvek uspevala da stiša njegov gnev. – Svako se bori za sebe, Martine. Mi gledamo svoje interese, a ti ljudi gledaju svoje. To je život…

Ma nemoj? šta po tebi život treba da bude? Džungla, u kojoj se ne zna ni red ni poredak?

Ne, ali meni je žao siromašnih.

Bah… – Martin de Ženet samo je prezrivo frknuo. – Od previše saosećanja čovek samo može da bude na šteti. Uvek si bila meka srca. Ali nisi ti ono što me brine, nego Patris. Patris je takav, bolećiv prema sirotinji, uvek spreman da kritikuje bogate. Budala! Kao da nije moj sin. Sin kapitaliste, napada one kojima i sam pripada. Tu solidarnost sa sirotinjom nasledio je od tebe!