Tamo gde ljubav ne umire

U direkciji „Renoa” za Aziju i zemlje Magreba toga dana je vladala neuobičajena živost. Patrik Dimon, direktor pariškog sektora velike kompanije, ništa nije želeo da prepusti slučaju.
Od ranog jutra u njegovom kabinetu smenjivali su se rukovodioci službe za razvoj i unapređenje tržišta, pravni savetnici, šefovi protokola, prevodioci, internacionalni gastronomi.
Sve je bilo u znaku priprema za sutrašnji doček visokog arapskog gosta.
Kraljevina Maroko bila je jedno od onih naročito zahvalnih tržišta, kod kojih osvajanje poverenja znači sklapanje dugoročnih ugovora o snabdevanju, u kojima se vlada direktno pojavljuje kao garant druge strane.
Činjenica da je država pažljivo negovala diplomatske odnose sa svojom bivšom kolonijom, naročito u privrednoj i kulturnoj oblasti, Patriku je umnogome olakšala prve korake u nastupu na ovom važnom tržištu za poznatog francuskog proizvođača automobila.
Nemali broj francuskih diplomaca delio je univerzitetske klupe s nekim od ambicioznih arapskih kolega, po pravilu potomkom bogate i ugledne porodice, koji bi, po povratku u svoju zemlju, preuzimao važne položaje u državnoj upravi.
Takva studentska poznanstva često bi prerasla u trajna prijateljstva, koja bi se u budućnosti pokazala kao najefikasniji put za uspostavljanje obostrano korisne saradnje među državama i njihovim privredama.
Uprava univerziteta Sorbona veoma je pedantno vodila evidenciju o svojim diplomcima, prateći razvoj njihove karijere, tako da Patriku nije predstavljao naročit problem da sazna da se jedan njegov arapski kolega s grupe nalazi na prestižnom mestu ministra industrije Maroka.