Zašto bih, uopšte, ustajala iz kreveta, zapitala se Kejt Monahan, neposredno po buđenju. Šta me lepo čeka u ovom danu? Po čemu bi on mogao da se razlikuje od svih prethodnih, provedenih u odrađivanju rutinskih obaveza i u monotoniji?
Sva ta pitanja su izazvala u Kejt poznata osećanja mrzovoljnosti i demotivisanosti. Svaki pokušaj da pronađe novi životni pravac i novi smisao, završavao se konstatacijom da nije imala snage ni za kakve preokrete. Osećala se potpuno nemoćnom.
Nedostajalo joj je, čak, i fizičke snage, najviše zbog toga što nije održavala kondiciju, kao i zbog toga što je, usled izostanka apetita, gotovo svakodnevno gubila na telesnoj težini.
Više nije smela ni da osmotri svoj izgled u ogledalu. Izbegavala je da se suoči sa okolnošću da joj se telo nalazilo na granici mršavosti, da je izgubila obline kojima se nekada ponosila, da joj držanje tela više nije odražavalo sigurnost i samopouzdanje.
Koža joj je vapila za hidriranjem, kosa za balzamom, nokti za manikirskim tretmanom. A bila je, ironično, vlasnica kozmetičkog salona u kome je mogla da se podvrgne kompletnom ulepšavanju.
Na neki način je imala i obavezu da izgleda dobro, kako bi promovisala umešnost svojih kozmetičarki. Kejt je uspevala da prikrije nedostatak negovanosti tako što bi, na svoju bujnu pepeljastoplavu kosu stavljala šešire, a na lice naočare za vid upadljivih ramova, sa staklima bez dioptrije. Ti efektni detalji su odvlačili pažnju od onoga što je želela da prikrije.
Kejt je bila tepa i plavooka, što joj je takođe išlo u prilog kada bi razgovarala sa mušterijama. Oblačila se moderno, a kada je htela, umela je da bude veoma susretljiva i duhovita.
Oni, koji su je bolje poznavali, znali su da ju je mrzelo da priča sa ljudima, pa i da vodi salon. Taj objekat je predstavljao simbol njenog poraza, i zato nije, u njegov rad i razvoj, mogla da se uključi svim srcem.
Srećom, sve zaposlene kozmetičarke su volele svoje poslove, i bile su potpuno samostalne, tako da su malo zavisile od Kejt. Ona im je dala potpunu slobodu koju su one zloupotrebljavale, uvećavajući svoju dobit, na štetu ukupne.
Takav pristup vođenju posla nije ostavljao Kejt previše ukupne zarade, ali ona nije ni imala potrebu za zarađivanjem više novca. Gde bi ga trošila? Svoje potrebe je svela na minimum. Više nije osećala zadovoljstvo u kupovini odeće i obuće, niti u putovanjima, niti u uređivanju stana.
Prestala je i da izlazi, kao i da se hrani po restoranima. Nekada je pristojnu sumu davala na plaćanje ulaznica za razna kulturna dešavanja, međutim, i za posećivanje istih više nije imala volje.
Tužnije od svega je bilo to što Kejt više nije ni imala sa kim da izlazi, odlazi u pozorišta i obilazi umetničke izložbe. Niz profesionalnih poraza ju je učimo ogorčenom, pa su prijatelji i poznanici počeli da se udaljavaju od nje.
Sa protekom vremena je ostala sama.
