Dok je polako prilazila mestii s kojeg će pratiti venčanje svoje rođake Mojre, Lindzi se trudila da zaustavi suze u očima. Pre nekoliko godina i sama je na istom tom mestu postala supruga.
Lindzi se nasmešila svojoj tetki Hildi i ujaku Dejvidu i sela na svoje mesto. Samo pre godinu dana Stjuart i ona su uvideli da njihov brak više ne funkcioniše i rešili da svako krene svojim putem. Nije bilo trauma i problema koje, obično, donosi razvod braka. Njeni rođaci su se sve vreme nadali da će se nešto popraviti, ali je Lindzi dobro znala da je svemu zauvek kraj.
Mirno je sedela na svom mestu i pogledom prelazila preko zvanica. Sa svojih, dvadeset i sedam, godina osećala se prestarom među Mojrinim drugaricama. Lindzi je bila iznenađena kada je dobila pozivnicu da prisustvuje Mojrinom venčanju. Mlada devojka se interesovala za sve i svašta, posebno za konje, i malo ko se nadao da će se tako brzo udati.
U ovo doba godine u galeriji Endija Hila, u kojoj je Lindzi radila, bilo je puno posla i ona se dvoumila da li da dođe na venčanje ili ne. Endi Hil joj je dao nekoliko slobodnih dana i insistirao da ode na Mojrino venča nje jer je u poslednje vreme, mnogo radila. Endi je bio pomalo zaljubljen u lepu i mladu Lindzi i sve vreme se nadao da će se u njenom životu naći i mesto za njega… jednoga, dana… možda…
Pre polaska na put, Lindzi je nazvala gospođu Felps, koja je stanovala u blizini kuće, koju su zajedno kupili ona i Stjuart, i zamolila je da nabavi neophodne namirnice jer je planirala da tamo provede vikend.
Iz razmišljanja su je prenuli zvuci svadbenog marša. Dah joj je zastao kad je videla Mojru, visoku i lepu, smirenu, ni nalik onoj vragolastoj devojci za koju je mislila da će dugo odlagati dan venčanja. U susret joj je išao Tim isto tako lep i privlačan i njih dvoje su bili divan par.
Uprkos svemu
