– Kako mogu da vam pomognem?
Kara je netremice gledala u najtamnije oči koje je ikada videla u svom životu, pokušavajući da smisli odgovor na ovo pitanje.
Imao je oči đavola. Crne kao noć, ali pune blistavih iskri, koje su svetlucale poput sićušnih dijamanata razasutih po ugljenoj prašini. A tek taj glas! Bio je to dubok bariton koji se gromoglasno prolamao kroz vazduh koji ih je okruživao, i Kara zadrhta od uzbuđenja koje joj je proželo čitavo telo. Mislila je da muškarci nalik njemu postoje samo u filmovima ili romanima, ali nikako u stvarnom životu.
On pre nije bio ovde. Ili možda jeste? Ne, nije. Da ga je ranije videla, zapamtila bi ga. Takav prizor se ne zaboravlja.
– Zdravo, ja… — promrmljala je jedva čujno, jer joj je grlo bilo toliko stegnuto da je jedva uspevala da udahne vazduh. Međutim, nekako je naterala sebe da se pribere, kako bi započetu rečenicu privela kraju.
– Ja sam Kara Šian i potrebna mi je pomoć kako bih smršala.
Sjajno. To će ga sigurno oboriti s nogu. Osećala se kao neko ko je upravo ustao i priznao dugo skrivanu tajnu grupi sebi sličnih ljudi, na sastanku osoba sa prekomernom težinom, iako je to bilo daleko od
istine. Potrudivši se da odbaci nelagodnost koju je osećala, Kara se usredsredi na čoveka koji je stajao pred njom.
Čudna igra sudbine
