U dobru i u zlu

Proteklih pola godine bili su prava noćna mora, ali se i to završilo, i osećaj sreće razlivao se po njoj, jer je sve konačno prošlo. Vreme provedeno u stacionaru nikad neće zaboraviti. Provodila je i dane i noći na tom sumornom mestu radeći od zore do sumraka, a ponekad i do duboko u noć. Emotivno je teško podnela da gleda stare i bespomoćne, prepuštene brizi i promenljivom raspoloženju osoblja, koje se staralo o njima. Pokušala je da im ulepša samotne trenutke i da im skrene turobne misli koliko god je to bilo u njenoj moći. Slobodno vreme koristila je za učenje. Uspešno je položila ispite i s diplomom Poljoprivrednog fakulteta mogla je da nastavi život onako kako je oduvek želela. Bila je željna kuće i spremna da se vrati u svoje okruženje. Teodorova ljubav i podrška mnogo su joj značile. Nisu se viđali, bila je to zajednička odluka, ali su se zato svakodnevno čuli telefonom, a razmenjivali su i poruke i mejlove. Pre nego što pođe u potragu za poslom, odlučila je, provešće neko vreme, pa makar i samo nekoliko dana, s njim.
Pogledala se u ogledalo zaključivši da je sve ovo što je preživela, ostavilo trag na njenom licu. Obrazi su joj malčice upali, a njen pogled postao je nekako tvrđi. Kad je odradila poslednji dan, niko je nije sačekao ispred stacionara. Teodoru nije rekla tačan datum, htela je da ga iznenadi.