„Draga Sandra.
Napustila sam Rosa i Barbi. Ne sumnjam da si ti jedina osoba koju neće iznenaditi ovaj moj postupak. Znam da ćeš razumeti da sam morala da odem. Ţao mi je što ti tek sada pišem, i to baš ovim neslavnim povodom. Kada budeš došla u Melburn i upoznala Rosa, shvatićeš da je on muškarac za tebe. Nikada nije bio moj, a ja nikada nisam bila njegova. Sigurna sam da ćeš jednoga dana biti dobra majka mojoj ćerki.
Tvoja sestra, Natali“
Sandra Fleming je još jednom, po ko zna koji put, pročitala sestrino pismo, staro nekoliko meseci. Hartija je već bila izlizana i oštećena od neprestanog okretanja među prstima, a slova na njoj i njihov smisao su iznova budili talase nespokojstva. Da, Sandra je umorno zaţmurila, ona je zaista razumela postupak svoje sestre, ma koliko okrutan bio. Jer, napustiti muža i dete od četiri godine, nije ni moglo da se okvalifikuje na drugi način, sem okrutnošću i bezosećajnošću.
Tačnije, sve ove godine, od Natalinog venčanja sa Rosom Bredokom, Sandra i nije očekivala ništa drugo, do sestrinog bekstva. Ipak, nadala se da Natali neće biti toliko nerazumna da u braku dobije dete, i kasnije svojim odlaskom povredi jedno neduţno biće. Barbi, četvorogodišnja devojčica, postala je najveća ţrtva nesrećnih okolnosti, ali ništa manja od svoje majke, ma koliko izgledalo da je Natali krivac, a ne žrtva.
Natali…
Sandra se praznih očiju zagledala kroz prozor velikog boinga, kojim je letela prema Melbumu. Nebo je bilo vedro, prepuno oblaka, čiju je belinu sekla moćna mašina.
Prošlo je čitavih 14 godina, od kako je poslednji put videla svoju sestru. Svoju nemirnu i nestalnu sestru, čije je misli i osećanja mogla tek da nasluti. U jedno je bila sigurna. Niko i ništa nije moglo da joj obezbedi spokoj, nigde joj nije bilo dovoljno dobro, ništa je nije moglo usrećiti. Natali Lekont je bila večita lutalica, večiti vagabund u potrazi za staništem, koje će pouzdano jednom napustiti.
