Unajmljena verenica

Vatra u kaminu prijatno je pucketala, bacajući prigušenu
svetlost na mladog čoveka u fotelji. Robert Čoser ispruži dugačke
noge i ponovo uze pismo u ruke. Gledao je u njega, ne čitajudi ga
ponovo. Od jutros, kada je stiglo, pročitao ga je toliko puta da ga je
ved znao napamet. Jedino što nije znao, bilo je šta se krije iza svih
tih neočekivanih, ljubaznih pozdrava.
Njegova rođaka Viktorija Plezent nije ih rasipala tek tako, bez
povoda i predumišljaja. Kao da ga je neka ruka zgrabila iz tame u
koju se zavukao poslednje dve godine i počela da vuče na površinu.
Još uvek nije znao da li želi da bude izvučen na svetlost dana i šta ga
tamo čeka.
Zvuci kočije koja se zaustavila ispred kude probudili su ga iz
turobnih misli. Nije želeo goste. Nije želeo nikog da vidi, da čuje.
Zato je i došao ovamo, na svoje imanje, daleko od Londona,
radoznalih očiju, ogovaranja, podsmeha, podrugljivih komentara…
A najviše daleko od Lidije Plezent i njenih prevrtljivih osedanja.
Ipak, kada je njegova rođaka Debora Kin žurno ušla u salon, još
uvek u kompletnom putnom odelu, skočio je na noge, polazedi joj u
susret. Debora je bila jedna od retkih koje je još uvek želeo da vidi u
bilo koje doba.

-Debora! Šta se desilo? Jesi li dobro? – uzviknuo je zabrinuto,
zaboravljajudi na svoje brižljivo negovane gospodske manire.

-Dobro sam – dodala je ogrtač i šešir slugi, koji se klanjao,
izvinjavajudi se što nije stigao da ih prihvati usput, dok je mlada
gospođa Kin prosto utrčavala ovamo u salon.
Sačekala je da se on udalji, iznosedi njene stvari. Robert se
namrštio od nestrpljenja, čekajudi da čuje šta ju je ovamo dovelo
nenajavljenu. Otkako je pre šest meseci ostala udovica, retko je
napuštala svoje imanje.

-Dakle? Nosiš li dobre ili loše vesti? – upitao je čim je sluga
zatvorio vrata za sobom. – Vidim da nešto ima, zato brzo kaži, dok
nisam pukao od nestrpljenja.