Dženan Imamović je izgubio devet članova porodice. Pričao je o bujici u Jablanici koja je odnijela 19 života. Pričao je kako život ide dalje, o svojim borbama, baš kao i Himzo Begović koji je iz bujice spasavao trudnicu.
Pita me žena: ‘Gdje je bratova mala, jesu živi?!’. Lažem da jesu. Sjedio sam tu gdje sad stojimo. Gledam dole kamen i učini mi se da prepoznajem pločicu. Mala je mijenjala pločice. Podignem kamen… Njena noga… Rođaka su mi našli malo dalje.
– Dva metra bilo je u njemu, metar u ramenima. Više od pola virilo ga je iz nosila. To je najgora stvar, kad priđeš nekome svom, a on je mrtav, nema ništa gore. To te slomi. Noći su najteže. Tad je belaj. Ne možeš da zaspiš, moraš da uzmeš nešto za smirenje – priča za 24sata.hr Dženan Imamović, čovjek koji je u strašnoj poplavi i odronu iz kamenoloma u Donjoj Jablanici izgubio devet članova porodice – brata i sve njegove.
Od sestrine porodice ostao je živ samo unuk, osmogodišnji dječak. Šest mjeseci prošlo je od te noći, od smrtonosne bujice koja je rušila sve pred sobom.
Spas su našli u Dženanovoj garaži. Dok priča, drži ruke u džepovima. Sva tuga mu stoji u prsima. Priča, tako mu je lakše. Sjeća se svega što je bilo. Voćnjaka, kog više nema.
– Bila je gore na ravnici neka velika, stara divlja višnja. Pokojnom ocu sam govorio da ću je posijeći, kupio sam motornu pilu. Ali nisam. Ta višnja tu noć došla je do kuće. Napravila je branu. Sve je odbijala od kuće, kako udari kamen, ona ga odbije. Naumili su da sruše moju kuću jer nije stabilna. A ja je ne dam. Neka stoji – govori Dženan.
Bilo je to u noći na 4. oktobar prošle godine. Kiša je silovito padala i pokrenula kamenu lavinu. U Donjoj Jablanici život je izgubilo 19 ljudi. Mestom vlada tišina. Mnogi se nisu vratili, nemaju gdje. Očišćeno je, donekle, barem one najveće gromade.
– Samo s ovog imanja odvezli su 250 kamiona, a nisu još ni počeli kako treba. Nemamo kanalizaciju, ne može se tu živjeti. Ali ja ne mogu bez ovoga. Dođem tu nešto da radim, moram. Ne mogu da sjedim po kafama. Dođu i supruga i kćerka, ona i dalje ima noćne more. Teško se nosi sa svime. Jer ovo što sad gledate, sve je to nekad bilo zeleno. Kuće na kaskadama, voćnjaci. Nema više ničega… Ja to i danas ne mogu da shvatim. Ali moramo da živimo. Moramo biti zahvalni jer smo preživeli, to sad vidiš – govori Dženan pokazujući nam kako je iznad kuće posadio šljive.
– Tu noć, sve je to bilo u par minuta. Iz ove garaže smo bežali put brda, probio sam ovu mrežu… Ne znam gdje mi je brat, nadam se da je pobjegao preko potoka… A kad je svanulo… Tad te lomi. Tad vidiš. Zovu svi, traže svoje – prisjeća se Dženan.
Malo niže u mjestu stoje kuće, pola kuća. Ispunjene su blatom. Na svakoj je neka oznaka. Ako je na njoj broj, znači da je iz te kuće neko izgubio život.
Ispred jedne stoje uredno složene cipele, u njoj su Himzo i njegova kćerka Azemina.
– Tužan je ovo Bajram. Ne da mi osmeha ni rahatluka. Od strica žena tamo dole ugušila se u mulju. Kćerka i ja bežali smo kroz prozor gore na kat, tamo su mi sin i nevjesta. Tu noć sijalo je kao nikad. Kad bi bljesnulo, izgledalo je kao da je snijeg pao – priča Himzo Begović i izvodi nas na balkon.
– Jednu mrtvu ženu našao sam tu kod ovog stabla… Onda sam čuo zapomaganje. Zove me: ‘Himzo, spasavaj!’. Bila je tamo dole, 20 metara niže. Njena kuća je gore, iznad nadvožnjaka, voda je tu donela. Krenuo sam, bujica i dalje teče kao reka, vadim je nekako…
– Ostala je živa, ali izgubila je bebu. Ljudi su skidali crepove da mogu da izađu na krov, tako su čekali zoru i spasioca”, priseća se Himzo te stravične noći i još gorih jutara. Jer tek je jutro pokazalo razmjere tragedije. Kiša je, kaže, tu noć lila kao iz vatrogasnog crijeva.
– Otac se probudio oko dva sata. Spoljašnja vrata nismo mogli da otvorimo. Voda je ušla u kuću, sve je bilo puno blata, i taj kamen kao sto… Brat je lupao na prozor oko tri sata. Viče: ‘Pukla je brana, bežite!’. Mi nismo mogli da znamo da nije brana, da je bujica odnela kamenolom… Čuli smo ljude kako viču, a ne možeš im pomoći. Ja sam histerisala i ponavljala da niko neće izaći dok ne svane. Brat je samo rekao: ‘Pripremite se, biće mrtvih‘. Tako je i bilo. Hvala Alahu pa smo ostali živi, da je kamen udario kuću… Ne znam – priča Azemina.
Glas joj je u tom trenutku puknuo, suze su same krenule. Zaćutela je. Ali brzo se sabrala. Naučili su ovdje ljudi da se moraju nositi s tim što su preživjeli, sa onim čemu su svedočili, sa svojim tugama. Rekli su im da im niko neće platiti štetu ako nije totalna. I tako oni sad pokušavaju da skupe ono što se može, rade onoliko da bi njihov dom opet bio dom. Iako ništa više nije isto.
Himzo je novinare portala 24sata.hr odveo dole niže, ispod kuće prema Neretvi. Na zemlju koja se nekad zvala vrt. Tu su nekad bile pojate i veliki plastenik.
Danas su tamo samo ostaci kamena. Ali Himzo je odlučio da se neće predati. Dovezao je novu zemlju. Pokazuje nam mali vrt od desetak kvadrata usred pustinje. Tu je posadio krompir.
Na drugom mjestu stoji drugi vrt, slične veličine. Tamo je luk. Njegov plastenik danas je stara kada pokrivena prozorskim oknom. Tu, pak, raste mlada salata.
Onima koji su ostali bez kuće ponuđena je gradnja novih, na drugoj lokaciji. Za sada je predviđena gradnja 18 kuća, nešto dalje od mjesta. Kad će se useliti, ne znaju. Ono što znaju jeste da su ih ta dva vodena talasa iz kamenoloma iznad njihovog mesta zauvek promenila. Odnela su živote njihovih najbližih. A tuga koju nose ti ljudi, ona ista što im donosi bijesane noći, riječima se opisati ne može, piše Telegraf.
